Ako nam mesto rođenja određuje nekakvu pripadnost, onda je u mom slučaju to mesto Pančevo. U Pančevu sam se rodila, nikada u njemu nisam živela, ali za ovoliko godina koliko imam, najčešće puta sam ga posetila i to i dalje činim. Nakon Idvora i Kovačice, tog dana u Pančevo sam prvi put došla turistički i bila Ankin vodič koja u ovim delovima naše zemlje nikada pre nije kročila. Dok bismo sedele na klupi u parku, odmarale od celodnevnih putešestvija i posmatrale ljude što prolaze, nekoliko puta su iz mene izašle izjave kako se osećam spokojno kao u majčinoj utrobi, valjda pokušavajući da na taj način objasnim moju vezu sa ovim gradom. U meni se probudio neki lokalpatriotizam i ponos što sam iz Banata i Vojvodine, pa sam Anki sa ushićenjem objašnjavala kako su sa ovih prostora potekli sve veliki ljudi, poput Mihajla Pupina, Uroša Predića, Paje Jovanovića, Mileve Marić Ajnštajn i mnogih drugih. Nikada pre nisam bila u tom fazonu pa sam i sama bila iznenađena mojom reakcijom i osećanjem koje sam imala.
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
Iz Crepaje stigle smo stopom u Pančevo i izašle kod stare fabrike i crkve Svetog Preobraženja Gospodnjeg. Ne pamtim nazive crkava, ali za ovu znam jer je poznata po tavanici i ikonostasu koju je, u stilu akademskog realizma oslikao Uroš Predić. Nastala je 1878. godine u neovizantijskom stilu sa odvojenom kulom.
Crkva ima velik kulturno istorijski značaj i veoma je lepa, sa lepim crvenim svodovima u bašti i plavo zelenim zidovima u unutrašnjosti crkve. Ceo dan je jako vruće i prija nam da se malo rashladimo u njoj i natočimo vodu u dvorištu. Crkva se nalazi u blizini napuštene fabrike, a odmah iza nje protiče reka Tamiš. Nikada pre nisam videla Tamiš iz te perspektive, iza starih zgrada industrijskog Pančeva.
Odatle nastavljamo pravo do raskrsnice i nekadašnjeg hotela Tamiš, sada zgrade bez funkcije. U vreme bivše države, posao je cvetao kao i pomenuta država, a danas je to samo jedna u nizu zgrada iz doba komunizma, zatvorena i ograđena, u skladu sa našom današnjicom. Prolazimo pored druge važne crkve u Pančevu, Svetouspenske crkve sa dve kule. Kule predstavljaju srpski narod u dve ceravine, a gradnju je pomogao sam Karađorđe zbog učestvovanja Pančevaca u ustancima u Šumadiji.
Malo šaramo uličicama i razgledamo fasade lepih zgrada u centru. Poput onih u Vršcu, Pančevo ih je puno i ako se bavite fotografisanjem, ovaj grad je savršeno mesto za vaše fotografije.
U velikom Gradskom parku, na Trgu Kralja Petra I, sedimo i odmaramo od celodnevne šetnje po Kovačici i Idvoru. Pored nas je velelepna zgrada Narodnog muzeja. Tog dana muzej je bio zatvoren, ali ako se nađete u Pančevu radnim danima, između 10 -19h, možete pogledati slike Paje Jovanovića, među kojima je i njegova najpoznatija ,,Seoba Srba“, kao i vredne eksponate iz ,,Starčevačke kulture“.
Na Trgu Kralja Petra I skoncentrisane su najlepše građevine, kafići, park, pa čak i sam zatvor. Verujem da nikada niste videli kazneno popravnu ustanovu u samom centru grada, odmah uz kafiće u pešačkoj zoni. E pa u Pančevu postoji i tako nešto.
Iz parka prelazimo preko puta na mali Trg Slobode. Na njemu je 1869. godine sagrađena Pučka banka u stilu secesije koju ćete lako uočiti, jer će vam svojom lepotom odmah privući pažnju. Danas je u njoj Poštanska štedionica.
Maratonci i Pančevo
U duhu oživljavanja domaćih filmova koje svakog meseca možemo pogledati u Jugoslovenskoj kinoteci u Beogradu, kao i u bioskopima širom Srbije, nedavno smo imali priliku da pogledamo restauriranu verziju filma ,,Maratonci trče počasni krug“ i zato sam tog dana poželela da posetim i lokacije u Pančevu na kojima se taj film snimao. Tim povodom, ubrzo smo se stvorile na još jednom trgu, ispred Pančevačke Gimnazije. Ova Gimnazija je jedna od najuglednijih obrazovnih ustanova u Banatu. Otvorena je 1863. godine kao Viša realna škola, zatim je promenila naziv u Realna gimnazija, a danas nosi ime jednog od svojih učenika, Uroša Predića. Osim Uroša Predića, pohađali su je i Mihajlo Pupin, Đorđe Vajfert, Mika Antić, Stojan Trumić, Nebojša Glogovac i mnogi drugi. Miloš Crnjanski je u njoj predavao gimnastiku, srpski jezik, istoriju i zemljopis.
Baš tu, na trgu ispred škole, Bora Todorović je u filmu potplatio decu da viču ,,Ponovo radi bioskop“. Odatle ulazimo u kaldrmisanu ulicu Đure Jakšića u kojoj su se snimale poslednje scene filma. U ovoj ulici smeštene su najlepše stare kuće, sa veoma starim fasadama i u veoma lošem stanju. Ulicu Đure Jakšića seku Trg Đorđa Vajferta i ulica Nikole Tesle. U broju 2 nalazi se kuća Đorđa Vajferta i odatle krećemo u takozvanu ,,Vajfertovu turu“.
Đorđe Vajfert
Đorđe Vajfert (1850 – 1937) rođen je u Pančevu, gde je i sahranjen. Posle svih tekstova koje sam pročitala o njemu, mogu samo da zaključim da je bio divan čovek i s punim pravom izabran od strane Pančevaca za prvog počasnog građanina Pančeva. Bio je industrijalac, prvi guverner Narodne banke, ktitor, poštovalac umetnosti, kolekcionar, dobrotvor i zaštitinik dece, žena i siromašnih. Uvek je isticao da je nemačkog porekla, ali u srcu Srbin. Za srpsku vojsku poklonio je novac za kupovinu topova u Srpsko – turskom ratu, pa se i sam pridružio vojsci. Posle rata dobija orden za hrabrost.
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
Osnovao je organizaciju koja se brinula o gluvonemoj deci i omogućavala im školovanje i uključivanje u normalan život; tokom rata 1912. godine siromašnima je kupio 60 000 vekni hleba; posle Prvog svetskog rata pomogao je obnovu Beograda, podigao Bolnicu za majku i dete, učestvovao u izgradnji zgrade SANU; poklonio svoju numizmatičku zbirku Beogradskom univerzitetu, a svoje medalje, slike i skice Narodnom muzeju i Muzeju grada Beograda; podigao crkvu Sv. Ane i katoličko groblje u Pančevu… Fascinirana sam ovim čovekom i mogla bih do sutra da nabrajam sva njegova dela, toliko je Vajfert učinio za srpski narod.
Međutim, najpoznatiji je po pivari. Odmah iza njegove kuće, na obali Tamiša, nalazi se ogroman kompleks u kom je smeštena nekadašnja pivara. Vajfert je štitio svoje radnike, gradio im stanove u okviru fabrike, plaćao im bolovanja. Fabrika postoji od 1722. i sve do 1847. godine, smenjivali su se vlasnici, kada je porodica Vajfert preuzela pivaru i učinila je najvećom na Balkanu. Čak su Beograđani parobrodom dolazili u Pančevo koje je pripadalo Austrougarskoj, na pivo i perece.
Ali 1937. godine Vajfert umire, dolazi Drugi svetski rat, pivara se posle rata nacionalizuje i dobija ime ,,Narodna pivara“. Pod tim imenom radi do 1977. i od tada propada. Posebno od 1991. godine, kada dobija status kulturnog dobra od velikog značaja. Koliko smo samo tih dana videle mesta koja su pod ,,zaštitom države“. Što su duže pod tom zaštitom, to su u gorem stanju.
Pa tako i ova fabrika koju smo obišle tog dana. Vidi se koliko je nekada bila moćna, a sada polupana, obrasla u travu i napuštena. Pročitala sam negde da se deo koristi kao muzej, ali dok smo se vrzmale po kompleksu, nisam mogla da zaključim koji bi to deo mogao biti.
Ako ništa drugo, Đorđe Vajfert je umro na vreme i nije morao da gleda šta se sve dešavalo posle njega, jer mu se sigurno ne bi svidelo. Danas, jedino što je ostalo kao podsetnik na ovog velikog čoveka jeste Vajfert pivo, novčanica od 1000 dinara i tura u okviru Turističke organizacije Pančevo ,,Vajfertova ruta – stopama Đorđa Vajferta“, za koju nisam sigurna da li je uopšte i dalje aktuelna. Dobro, i ,,Dani Vajferta“, manifestacija koja se nekoliko godina održava u Pančevu, u junu mesecu. Mi smo našu turu same organizovale i zbog manjka vremena, nismo stigle da obiđemo i ostale lokalitete: Slavinu – nekadašnju fabriku leda (dobila ime po Vajfertovoj kafani ,,Slavina“), crkvu Sv.Ane koju je podigao sam Vajfert i dao naziv po svojoj majci Ani i Katoličko groblje na kome se nalazi porodična grobnica Vajfert.
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
Zalazak
Spuštamo se na reku pored stare Železničke stanice Tamiš. Voda se podigla i kej se ne vidi. Reka je uska i sa obe strane parkirani su brodići. Pokazujem Anki kafanu u kojoj je snimljen još jedan domaći film – ,,Balkan ekspres“. Sunce polako zalazi i voda crveno svetluca.
Nedaleko odatle, na poslednjim metrima Tamiša, pre nego što će se uliti u Dunav, 1909. godine postavljena su dva svetionika. Izuzetni su po svojoj lepoti i jedinstveni jer su postavljeni u paru, na čitavom toku Dunava. Vide se kada se iz Beograda ide za Pančevo zaobilaznim putem uz staru prugu, ali izbliza ne znam kako bih to izvela, osim čamcem. Možda postoji neki tajni put za koji samo Pančevci znaju.
Vraćamo se nazad na stanicu, a usput otkrivamo još neke lepe ulice i kuće sakrivene iza razbujalih zelenih krošnji, tajna dvorišta i skrivene prolaze. Anki se Pančevo nije svidelo, kaže da je prljavo, oronulo i deluje napušteno zbog svih tih praznih fabrika. Možda. Sigurno. Ali ja ne mogu da ga vidim njenim očima. Znam samo da mi je bio divan i sunčan kao i to popodne i taj Maj što je skoro stigao.
Pozdrav,
Majus
majusnikolicmajus 
Predivno Majus! ❤️ Savršeno si ga dočarala!
Sviđa mi seSviđa mi se
Hvala Ljubi :*
Sviđa mi seSviđa mi se