Drugi dan. Ponovo ustajem u 5h. Nalazim se sa Ankom u vozu na potezu Novi Beograd – Pančevački most, a onda hvatamo kombi do Pančeva. Nije još ni 8h i Anka se ućutala. Neki sumnjivi likovi se voze sa nama. Osećam da joj je sve ovo neobično i uveravam je da ne treba da brine, ovo je proverena varijanta prevoza. Na svakih 15 minuta, od Pančevačkog mosta do Pančeva, svakog dana, smenjuju se kombi vozila. Vožnja traje isto toliko, a cena karte je 100 dinara. Stižemo na stanicu u Pančevu, kupujemo kartu i sedamo u autobus za Kovačicu. Anka kaže da je sve do sada podseća na film Wima Wendersa, a ja kažem da se nadam da će to biti dobar film.
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
Autobus do Kovačice prvo prolazi kroz Skrobaru. To ćete sigurno osetiti. Zatim kroz Crepaju. Lepo selo. Tu se već prazni autobus i ostajemo samo nas dve u zadnjem delu i još troje u prednjem. Već je jako vruće i otvaramo prozore, vrući vetar i zavese divljaju u vozilu. Nisam sigurna da li sa telefona vozača stvarno čujem ili mi se pričinjavaju zvuci usne harmonike iz neke pesme Boba Dilana. Skrećemo desno i ulazimo u Debeljaču. Još lepše selo od Crepaje. Dužinom celog sela su zeleni drvoredi, sve je pod konac. Imaju čak i Etnografski muzej, vidimo tablu. Na poslednjoj stanici u Debeljači nema nikog, autobus se okreće i nastavljamo ka Kovačici. Ako vas put navede u ovo selo, posetite čardu o kojoj smo kasnije tog dana slušale, nalazi se na kraju sela, na Debeljačkim jezerima, ali nismo imale priliku da je i posetimo.
Kovačica
U Kovačici provodimo nekoliko sati. Od mesta gde nas autobus ostavlja, instiktivno idemo pravo i dolazimo tačno ispred Galerije naivne umetnosti. Lepo ukrašena kuća u plavo beloj boji, a ispred nje tabla sa natpisom, pa ne možete promašiti. Ulazimo u jednu od galerija u dvorištu. Gospodin nam priča o istoriji Slovaka, o tome da je Marija Terezija u Vojvodinu poslala 5000 Slovaka, 5000 Nemaca, 5000 Mađara, 5000 Rumuna i ostalih naroda i odredila ko će se baviti poljoprivredom, stočarstvom, zemljoradnjom i ostalim granama. Priča nam o Slovacima, naivi, Zuzani i poznatim ljudima iz sveta filma i muzike koji su dolazili u Kovačicu (Stonsi, Alan Delon, Ursula Anders)… A onda odlazimo preko puta u glavnu galeriju. Ulaz je inače 150 dinara, ali iz nepoznatog razloga nam ne naplaćuju kartu. Kažu da im je dovoljna i pohvala, pa zato posvećujem ovaj tekst Kovačici i svim divnim ljudima koje smo tog dana srele.
Mnogo je slovačkih slikara naive iz Kovačice, međutim, ističu se Zuzana Halupova i Martin Jonaš. Zuzana Halupova, kao i ostali poznati slikari toga doba, završila je samo nekoliko razreda osnovne škole i bila je najpoznatija na svetu. Osim slikarstva, bila je poznata po tome što je uvek govorila ono što je mislila, za Mona Lizu u Luvru izjavila je da je ,,to moglo i bolje da se naslika“, a na njenim slikama dominirala su deca, koju sama nije nikada imala.
Martin Jonaš se razlikovao od ostalih slikara po tome što na njegovim slikama dominiraju Slovaci sa velikim stopalima i šakama, a malim glavama, jer je smatrao da su im upravo noge i ruke najpotrebnije za poljoprivredu kojom su se bavili, a ne glava. Takođe, na njegovim slikama se ističu i veliki klipovi kukuruza koji simbolišu plodnost. Oboje su učestvovali na velikom broju svetskih i domaćih izložbi, što samostalnih, što kolektivnih.
Galerija se nalazi u Masarikovoj 65, a radno vreme je od 8 -16h radnim danima i vikendom od 10 -15h.
U ovoj galeriji upoznajemo gospodina koji u svojoj kući ima privatnu kolekciju slika pomenutih slikara i još mnogih drugih. Njegov muzej se zove ,,Uramljene uspomene“ i nalazi se u blizini galerije. Vlasnik ove zbirke, Jano Čeh, bio je veliki prijatelj Zuzane Halupove, Martina Jonaša i Jana Knjazovica i za njihovog života, pomagao im je u organizovanju izložbi, pa je za uzvrat od njih dobijao slike na poklon. Kasnije ih je i sam kupovao i tako formirao kolekciju koja je sada dostupne za javnost. Muzej se nalazi na samo 70 metara od Galerije, u ulici Ive Lole Ribara 70.
Sledeće što obilazimo je kuća u kojoj je živeo Martin Jonaš. Nalazi se preko puta parka, na samom uglu i lako ćete je prepoznati jer je najlepša u sokaku. I spolja i iznutra, kuća je prelepa, sa plavo belim folklornim motivima. U kući je originalan nameštaj, slike, nagrade, fotografije poznatih ličnosti koje su ga posetile, kao i deo kolekcije koja broji ukupno 3000 šarenih tanjira koje je Jonaš skupljao za života. Adresa je Čaplovičova, radno vreme je od 10 -15h, osim ponedeljkom i utorkom kada je muzej zatvoren, a cena ulaznice je 100 din (koja nam takođe tog dana nije bila naplaćena).
Nakon svih poseta muzejima, skoknule smo u crkvu preko puta. Bilo je vreme molitve i svi Kovačičani koji su došli, ostavili su svoje bicikle u parku – nezaključane. Tako se to radi u Kovačici. Crkva je lepa i svetla, muškarci sede pognutih glava sa leve, a žene sa svojim šarenim marama, sa desne strane i slušaju molitvu. Slovaci u Kovačici su protestanti, dok su u Slovačkoj katolici.
Ostalo je vremena da svratimo u obližnji kafić na kafu i toalet, a onda polako krenemo na kraj sela u nadi da ćemo naći neki prevoz.
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
Do Idvora dva putića
Udaljenost Kovačice do Idvora je 13km. Ali do Idvora i iz Idvora ne saobraća nijedan autobus. Nemam praksu da stopiram i ne volim to, ali kako sam na društvenim mrežama pratila Srđana koji je tih dana stopirao po Gruziji, Azerbejdžanu i Iranu, onda sam mislila da možemo i mi po okolini Pančeva. Ubrzo nam je stao prvi prevoz i odvezao nas do parka u Idvoru.
Idvor je malo i mirno selo. Bila je nedelja i na ulicama nije bilo nikoga. Prošetale smo parkom u kom su smešteni spomenik naučniku, crkva u kojoj je Mihajlo Pupin kršten, stara škola iz 1843. godine koju je Mihajlo pohađao, a danas je muzej (koji se renovira) i Narodni dom Mihajla Pupina. Narodni dom predstavlja zadužbinu koju je Mihajlo ostavio Idvoru, a na ulazu u dom nalazi se njegova bista, rad Ivana Meštrovića. Ispred Narodnog doma dočekuje nas vodič, uvodi nas unutra i pušta nam desetominutni, dokumentarni film, a nakon toga posećujemo i drugu prostoriju u kojoj se nalazi deo velike izložbe koja je mogla da se pogleda prošle godine u Istorijskom muzeju u Beogradu.
Vodič nam se izvinjava što ne može sa nama u kuću Mihajla Pupina, jer je tog dana najavljeno nekoliko đačkih ekskurzija koje treba da dočeka, ali kaže da su vrata kuće otvorena za sve i da oni veruju da niko iz kuće neće ništa izneti. Karta i za kuću i za dom košta 150 dinara.
Kuća se nalazi u istoj ulici u kojoj je i park i stvarno je sve otvoreno, i prozori i kapija. Unutra su četiri prostorije sa posuđem, krevetima, fotografijama i predmetima iz perioda kada je porodica Pupin tu živela.
Kako nakon toga nije imalo šta da se radi u Idvoru, krenule smo nazad. Bilo je već jako toplo i duvao je vruć vetar. Iz sela su nas ispratile guske i pred nama su se zaista stvorila dva putića – jedan ka Pančevu, drugi ka Zrenjaninu.
Iz smera Pančeva, vozila su prolazila na svaka dva minuta, dok iz smera Zrenjanina skoro nijedno. Hodale smo sigurno dva – tri kilometra, manje ili više, ne znamo, jer kada hodate po ravnici nemate baš osećaj za vreme. Znamo samo da smo jako izgorele dok nam konačno nije stala tročlana porodica i odvezla nas čak do Crepaje. Kako je prvi autobus do Pančeva trebalo da dođe tek za dva sata, a na stopiranje smo se već navikle, po istom principu, uskoro smo bile u Pančevu.
Nastaviće se.
Pozdrav,
Majus
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
majusnikolicmajus 
Od kad želim da posetim Kovačicu. Prelepo mesto!
Sviđa mi seSviđa mi se
Putoljube, put pod noge 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se
Fenomenalno! Kod nas u Srbiji ima mnogo toga da se vidi! Vas primer pokazuje da za to ne treba mnogo novca, vec dobra volja i zelja! Uzivam u vasim putopisima, mnogo toga sam I sama obisla…Nastavite tako👍
Sviđa mi seSviđa mi se
Ljubice velika hvala! Pozdrav za Vas.
Sviđa mi seSviđa mi se
Preslatko!!! ❤ Ona plava kućica kao da je negde u Maroku ili Lisabonu, a o unutrašnjosti da ne govorimo. Ljubav na prvi pogled! Bile smo u Kovačici pre mnogo godina na ekskurziji, ali ne pamtimo sve ove divne detalje… Hvala ti što si nam prenela doživljaj! 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se
Pozdrav za omiljene devojke 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se