Prvobitna ideja je bila da Ljuban napiše ceo putopis iz Ukrajine, ali pošto čovek toliko putuje i u međuvremenu je posetio još sedam država i sedamnaest gradova, nikako da dočekam i drugi deo. Zato sam rešila da objavim njegovu priču o Lavovu, a da u junu i sama obiđem tu zemlju o kojoj mi je toliko pričao, pa da se vratim sa dva putopisa – i o Lavovu, i o Kijevu. A do tada, uživajte u ovoj duhovitoj i zanimljivoj priči mog velikog prijatelja Ljubana Jerosimića, u rubrici ,,Prijatelji pišu putopise“. Verujem da ga se sećate iz priča o Kovinu, Berlinu, sa Baltika, iz Gruzije…, budući da iza sebe imamo bogatu putničku prošlost. Ako budete poželeli nastavak iz njegovog pera, nemojte se stideti da nam to napišete u komentaru.
***
Pripala mi je čast, ali i velika odgovornost, da napišem tekst za Majusov blog o svom skorašnjem putovanju u Ukrajinu. Majus i ja smo dugogodišnji znalci i prijatelji, a u proteklom periodu česti saputnici. Imamo istu dijagnozu, a to je ovisnost o putovanjima.
Skorašnjim preseljenjem u Berlin putovanja su mi postala dostupnija u svakom smislu, pa je trebalo odabrati pravu destinaciju da pokrene mašinu. Nisam hteo kao svaki Nemac da provedem godišnji odmor na Majorci ili kao svaki gastos da idem samo u rodnu grudu i postavljam temelje za dvorac sa gipsanim lavovima.
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
U septembru je bilo već kasno za letnje evropske destinacije, pa sam se odlučio za Ukrajinu, veliku i neobičnu zemlju izmedju moćne Rusije i nadobudne Evrope. Nažalost, nisam uspeo da pronađem saputnike za ovo putovanje, pa sam morao da krenem sam. Našao sam jeftine avionske karte za Lavov i Kijev, a kako bih ipak bar na kratko posetio svoju postojbinu, vratio se preko Budimpešte.
Putovanje počinje otkazivanjem leta za Lavov zbog sukoba Ryanair-a sa ukrajinskim vlastima. Bio sam primoran da kroz celu Poljsku prođem busom. Odlučio sam da predahnem jedan dan u Žešovu nedaleko od granice, pa da vozom nastavim za Lavov. Posle 10 sati u udobnom autobusu, dolazim u hostel koji liči na sovjetski zatvor i padam u komu. Sutradan dok obilazim ovaj simpatični gradić, konstantno pada kiša. U gradu se nalazi veliki spomenik oslobodiocima, koji lokalci zbog oblika nazivaju i gigantskom vaginom. Grad, pored bogate istorije, odlikuje i gostoprimstvo ljudi, a hrana je brutalno dobra. Ispostavilo se da je ovo bila dobra ideja, jer sam u hostelu upoznao grupu Poljaka, koja je imala istu odrednicu sutradan kao i ja, pa sam našao saputnke.
Ujutru krećemo za Pšemišl, lepim IC vozom gde presedamo na sovjetski kolosek u novi ukrajinski Hyundai IC voz. Pasoška kontrola se obavlja u vozu, a ljubazni granični službenici sa obe strane, zbunjeni su, jer šta neko sa hrvatskim pasošem radi na granici Poljske i Ukrajine? Ipak nastavljam putovanje bez neprijatnosti. Uživam u wifi-u, punim telefon na utikaču pored sedišta, pijem ukrajinski kapućino i na displeju vidim da se krećemo 100 km/h.
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
Stižemo u Lavov. Stanica je prelepa neobarokna građevina, kao spomenik, ali osim fensi voza, sve ostalo u stanici je u užasnom stanju, kao u horor filmu. Trg ispred stanice izlgeda kao da je juče bio rat ili još traje i svuda su reklame za fizičke poslove u Poljskoj i drugim zapadnim zemljama. Idemo ka hostelu tramvajem ČKD Praha, identičnim kao u Beogradu. Vozačica tramvaja je istovremeno i kondukter, a cena vožnje je 10 centi tj. 3 hrivne. Da se ne provlače kroz gužvu, lokalci pošalju novac sa kraja tramvaja iz ruke u ruku, neko kupi kartu i pošalje im kusur i kartu natrag. Karta mora da se poništi na bušaču rupa, nalik na one koje smo imali pre Bus Plusa.
Sve izgleda kao da je vreme stalo tridesetih godina prošlog veka u nekom filmu Romana Polanskog, samo što svi šetaju pametne telefone. Hostel je na glavnom trgu Ranok, gde je i Gladska kuća kao i konglomerat crkava svih mogućih hrišćanskih konfesija. Po smeštanju u hostel, kreće šetnja po gradu. Dovoljno je reći crkve, a to su katoličke, pravoslavne, grkokatoličke, protestantske, jermenske i druge. Iako sam veliki ljubitelj crkvene arhitekture, ovaj grad je korak dalje od onoga što sam očekivao. Svi stilovi koji su kroz epohe prolazili kroz ovaj grad i dalje su vidljivi i savršeno se uklapaju.
Od glavnog trga prema Jevrejskoj četvrti, na moje veliko iznenađenje, prostire se Srpska ulica. Tu su prodavnice suvenira sa toalet papirom sa Putinovim likom, kafići, restorani i rodna kuća Leopolda fon Zaher-Mazoha, oca mazohizma. Ispred kuće se nalazi njegova statua, a moguće mu je staviti ruku u džep i napipati muškost, prema priči verodostojno predstavljenu. Posle obilatog obroka odlučujemo se da svratimo na piće u kafić koji se nalazi u sklopu Mazohove kuće. Svuda po lokalu sa crvenim fenjerima nalaze se prikazi i sprave koje koriste domine sa svojim podređenima. Pića imaju perverzne nazive, a konobarice i konobari pri svakom prolasku kroz kafić, opauče ponekog bičem i pitaju ko hoće još. Odlazimo pre nego što je igrarija otišla predaleko. Nastavljamo druženje kod Pijane Višnje, lokalu na glavnom trgu, gde služe lokalnu višnjevaču, sa sve pijanim višnjama. Iz mog iskustva, naopako piće.
Sutra ujutru jak doručak i brufen. Vreme je šućmurasto, ali krećemo polako ka Gradskoj kući da se popnemo na toranj i najlepši vidikovac u gradu. Pogled sa tornja je neverovatan, gradsko jezgro je puno starih palata i crkava, a u daljini se vide monumentalni stambeni kompleksi iz sovjetskog doba i fabrička postrojenja.
Nastavljamo ka Ličakivskom groblju, spomeniku kulture i mestu koje svedoči o kompleksnoj istoriji ovog grada i ove oblasti. Tu se nalaze grobovi mnogih ukrajinskih, ruskih, poljskih, jevrejskih i drugih velikana. Groblje otkriva istoriju sukoba, ratova i podela, ali sada svi spokojno obitavaju u miru, sa velikim poštovanjem njihovih potomaka, nevezano za njihovu nacionalnu pripadnost.
Kada posećujem neki novi grad, uvek odem na lokalnu pijacu da vidim čime se trguje, šta vole da jedu i kako pripremaju hranu. Sada posećujem Galicijsku pijacu. Bogata ponuda organskog voća i povrća, ribe morske i rečne, kavijara i rakova. Svakako je najupečatljivije izloženo sirovo meso na tezgama, prema rečima prodavaca potpuno higijenski ispravno.
Uveče idem opet na pijane višnje i ukusnu domaću hranu.
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
Sutradan odlazimo do Gradske opere, najraskošnije barokne građevine u bivšem Sovjetskom savezu, obilazimo i manastir Svetog Jurija, centralno grkokatoličko svetilište i crkvu Svete Olge i Elizabete, remek dela neogotske arhitekture na istoku Evrope. Polako se opraštam od svojih poljskih saputnika i pred odlazak na aerodrom odlazim do spomenika kontoverznom Stjepanu Banderi. Dotični je bio vođa Ukrajinskih nacionalista u Drugom svetskom ratu. Danas ga neki smatraju zločincem, a drugi herojem. Nešto slično kao i kod nas na Balkanu.
Idem trolejbusom na aerodrom i starim sovjetskim avionom se upućujem u Kijev.
Nastaviće se… (nekada).
Autor: Ljuban Jerosimić
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
majusnikolicmajus 
Ako budeš imala dodatni dan u Lavovu, preporučujem ti da u turističkoj agenciji na centru uzmeš turu za obilazak lolaknih dvoraca, ima ih 3 ili 4, lijepi su. Ja sam nažalost bio ograničen vremenom pa nisam uspio to da vidim.
Sviđa mi seSviđa mi se
Mislim da i za Lavov i za Kijev imamo nedelju dana, tako da sumnjam da ćemo to stići, ali imaću u vidu. Hvala 🙂
Sviđa mi seSviđa mi se