Transilvanija – Sibinj i Transfagaraš

Nakon uvoda koji se odigrao prvog dana obilascima Hunjadi zamka i Sigišoare, sledeći dan je bio vrhunac transilvanijske turice. Sibinj ili Sibiu, kako ga ko već zove, je grad šarenih kuća sa očima na krovovima. Osim toga, predstavlja glavni grad Transilvanije koji su, kao i Sigišoaru, naselili Nemci iz Saksonije u 12. veku, pa tako i ovaj grad liči na saksonske gradove Nemačke. Broji oko 150 hiljada stanovnika i 2007. godine je predstavljao Evropsku prestonicu kulture.

Sibinj – panorama

Krovovi imaju oči

Mi smo obišli samo Stari grad, dok smo se sa ostatakom Sibinja upoznali usput, u vožnji autobusom od smeštaja do centra. Stari grad se sastoji od Gornjeg i Donjeg grada, broji nekoliko crkava, tri trga – Piata Huet, Piata Mica i Piata Mare, prelepe građevine i ono na šta prvo pomislim kada se spomene ovaj gradić – gorepomenute kuće sa očima na krovovima. Svaka kuća ima krov sa prozorima koji stvarno izgledaju kao pospane oči.

Donji grad

Šarene kuće

Pogled sa Evangelističke katedrale

Verovatno je najbolji način da sagledate grad iz ptičje perspektive, a u Sibinju možete da birate da li ćete pogled na krovove baciti sa kule – Turnul Sfatului na Velikom trgu ili sa Evangelističke katedrale. Mi smo se odlučili za ovo drugo. I pogled je stvarno spektakularan, pa će ovom pričom više dominirati fotografije nego sam tekst.

Ekipica

Sibinj – panorama

Jedna od kuća u Mitropoliei ulici

Ne bih vas posebno zamarala znamenitostima, mislim da je dovoljno da sami istražite Stari grad za šta vam neće biti potrebno mnogo vremena, ali možda će vam značiti ako znate da se na Velikom trgu – Piata Mare, između ostalog nalaze verovatne najlepše zgrade – Gradska i Plava kuća u renesansnom i baroknom stilu i Luksemburška kuća, smeštena pored Mosta laži iz 1859. godine.

Turisti

Ukoliko ste u Sibinju jedan dan, imaćete vremena da posetite i muzej u Brukenthal palati na Velikom trgu. U ovoj palati je živeo Samuel von Brukenthal, vojvoda Transilvanije u periodu od 1777. do 1787. godine i lični savetnik Marije Terezije. Bio je veliki poštovalac umetnosti i sav novac trošio je na kupovinu i skupljanje umetničkih dela. Svoju kolekciju ostavio je gradu, a nakon 14 godina posle njegove smrti, u njegovom domu se otvara muzej koji predstavlja jedan od najstarijih muzeja u Evropi, a otvoren je čak tri godine pre otvaranja Luvra u Parizu. Danas, u ovom muzeju, možete pogledati bogatu Brukenthalovu ličnu kolekciju sa delima flamanskih, holandskih, italijanskih, austrijskih i nemačkih umetnika.

Pogled na Veliki trga i kulu Turnul Scarilor

Lepi krovovi Sibinja

Stari grad

Dok istražujete grad, pored katedrale, naići ćete na stepenice koje povezuju Gornji i Donji grad. Stepenice k’o stepenice, mislićete, ali ne, ovo su naaajstarije stepenice sagrađene u okviru kule Turnul Scarilor iz 13. veka. Ceo ovaj deo oko katedrale je posebno star i lep, sa zidinama od crvene cigle. I svi ti fantastični krovovi Sibinja su stvarno posebni. Savetujem da prošetate i lepom Mitropoliei ulicom koja vodi do pravoslavne crkve. U Sibinju se nalazi prva bolnica u Rumuniji iz 1292. godine, kao i prva apoteka iz 1494. godine.

Šareno

Jedan dan će vam biti sasvim dovoljan za sve navedeno, pa i više. U poređenju sa cenama u Srbiji, sve je prejeftino, tako da sam se vratila kući sa dovoljno rumunskih, nesalomivih novčanica koje će mi poslužiti pri sledećoj poseti.

//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Transfagaraš

U blizini Sibinja prostiru se najviši vrhovi Južnih Karpata koje čini planina Fagaraš sa vrhovima Molodveanu (2544 metara nadmorske visine) i Negoja (2535 metara). Za ovu planinu vezuje se i bivši predsednik Nikolaje Čaušesku. Većini je poznat njegov režim, vladao je od 1965. do njegovog streljanja 1989. godine, uspeo je da se od obućarskog šegrta vine do samih vrhova komunizma, patio je zbog svog niskog rasta, pa je taj kompleks lečio gradnjom megalomanskih objekata, poput Parlamenta u Bukureštu. Dodeljivao je sebi razne titule, težio ka dobijanju Nobelove nagrade za mir, uprkos činjenici da je izvozio oružje iz zemlje čime je Rumunija dospela na četvrto mesto po izvozu, gušio ustanke naroda, dok mu konačno nije došao sudnji dan.

Ekipa sa Fagaraša

Transfagaraš

Kada je 1968. godine, kao jedina država Istočnog bloka, Rumunija odbila da učestvuje u invaziji na Čehoslovačku, Čaušesku se uplašio da će Rusi i njih napasti. Došao je na ideju da sagradi put preko Karpata kojim će osigurati lakše kretanje rumunskih trupa u slučaju napada. Iskoristio je stare nacrte koji su nastali deceniju ranije, kada se rodila ideja da se preko Fagaraš planine sagradi put, a od čega se zbog velikih troškova odustalo i ovog puta, pod Čaušeskovom palicom, gradnja počinje 1971. godine i traje naredne tri. U zvaničnim, cenzurisanim izveštajima, javnosti je saopšteno da je pogunilo svega četrdesetoro ljudi, dok je u stvari poginulo nekoliko stotina vojnika koji su učestvovali u gradnji. Većina ovih činjenica su nažalost i nama poznate sa naših prostora. Pre gradnje je bilo nemoguće preći preko planina, zbog čega je utrošeno šest miliona dinamita i time pomereno tri miliona teških stena. Put je dugačak 90km, ima 27 mostova i vijadukta i 5 tunela. Iako je put završen 1974, asfaltiranje je trajalo do 1980. godine.

Maketa za dečake

Transfagaraš

Zanimljivo je da Rumuni uopšte ne vezuju ovaj put sa Čaušeskom. Čini mi se da Čaušeska ne žele više ni za šta da vezuju, osim za ružnu prošlost u kojoj je bio prisutan. Kada ga ne nazivaju Čaušekovom glupošću, onda ga zovu Transfagaras, trans – preko i Fagaraš – ime planine. Otvoren je u periodu od maja do oktobra, odnosno, samo kada vremenske prilike omogućavaju prohodnost. BBC je ovde snimio emisiju Top Gir i prozvao ga najboljim putem na svetu.

Transfagaraš

E, tu smo došli posle Sibinja. Bila je nedelja i bile su užasne gužve. Put je bio toliko vijugav i strm, bila sam ubeđena da nikada nećemo uspeti da se popnemo do vrha, i to autobusom. Ali nekako smo uspevali. Zbog velikih gužvi, autobus se svako malo zaustavljao, pa smo dobar deo puta prešli pešice. Za sobom smo ostavljali vijugavi put koji je podsećao na maketu. Osim ovih neverovatnih prizora, prirodnih lepota Karpata, vodopada, prirodnih izvora vode i životinja koje smo viđali usput, u glavi mi je ostala urezana slika đubreta koje je čovek za sobom ostavio. Ispostavilo se da ne ostavlja samo Srbalj đubre za sobom, voli i Rumun da ostavi. Najviše voli da pored puta parkira svoje vozilo, raspali roštilj, pojede svoj obrok, a onda oko meste gde je gorela vatra, ostavi kese, papire, salvete, limenke i flaše, folije od sendviča, kao da je to najnormalnija stvar na svetu. To me je žestoko pogađalo.

Žičara

Transfagaraš

Kada smo stigli na vrh planine, od automobila i ljudi nije moglo da se prođe. Sve je podsećalo na vašar. Tezge sa sirevima, šunke, med, kuvani i pečeni kukuruz, jeftini rumunski suveniri. Ali kupili smo sir i otišli do restorana koji je bio toliko krcat ljudima, da konobari prosto nisu uspevali sve da opsluže i sve se nekako razvuklo. Ako ništa drugo, iz restorana smo imali super pogled na ledeno jezero Balja, u samom vrhu planine Fagaraš. Bio je to vreo avgustovski dan, ali na toj visini temperatura je bila znatno niža, pa smo navlačili na sebe sve što smo poneli.

Ledeno jezero Balja

Dan se uskoro završavao i bilo je vreme da se istim putem vratimo nazad. Spust mi je bio jeziviji od dolaska, ali sve je proteklo u najboljem redu. Ukoliko se uputite u Transilvaniju, posetite ova mesta, sigurno će vam se svideti. Napunićete baterije, iskočićete iz svoje svakodnevnice i potrošićete verovatno manje para nego kod kuće. Sve što vam treba su slobodan vikend i volja.

Do sledećeg putopisa.

Pozdrav,
Majus

//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});