Korvinski/Hunjadi zamak
Kada su Mađari 1896. godine slavili hiljadugodišnjicu državnosti svoje mađarske kraljevine na teritoriji Panonije, tim povodom su u Zemunu, na najjužnijoj tački svog ogromnog kraljevstva sagradili kulu. Postojale su još dve takve kule u današnjoj Mađarskoj, dve u današnjoj Slovačkoj, jedna u Ukrajini i jedna u Rumuniji, a označavale su tačke do kojih se mađarsko carstvo prostiralo. Od svih tih kula, ostala je samo ova u Zemunu. Mi je znamo kao Gardoš kulu, volimo da se popnemo do nje i odatle uživamo u pogledu na krovove Zemuna, crkvu pred nama, Dunav i tamo napred, na Beograd. Kula Gardoš nosi još dva naziva: Milenijumska kula, jer je, pogađate, podignuta povodom proslave hiljadugodišnjice dolaska Mađara u Panonsku niziju i Kula Sibinjanina Janka. E, ovde dolazimo do poente priče. Pod ovim imenom, ovaj junak, vojvoda Transilvanije i general mađarskog kraljevstva, na našim prostorima poznat je kao Sibinjanjin Janko, dok je ostatku sveta bliži kao Janoš Hunjadi. Janko, odnosno Janoš, je 1456. godine na Kalemegdanu odbranio Beograd od Turaka i na taj način, na ovim prostorima, obezbedio mir narednih sedamdeset godina (čak). Ali, tri nedelje nakon pobede na Kalemegdanu, Janka i njegovu vojsku, u smrt odnosi kuga.
Deset godina pre njegove smrti, u oblasti Hunedoara u Rumuniji, Janoš – Janko, počinje gradnju dvorca, koju posle smrti nastavlja njegov sin, budući mađarski kralj Matija Korvin. Sve do 1724. godine, ovde je živela kraljevska porodica Korvin i Jankovi naslednici, a onda su došli Habzburgovci, pa je zbog nekorišćenja, dvorac propadao godinama, dok konačno nije pretvoren u muzej.
Moji prijatelji i ja obilazimo ovaj zamak jednog vrelog avgustovskog dana, 2017. godine. Još se nisam ni raspakovala po dolasku iz Skandinavije i jedva jednu noć prespavala u svom krevetu, već sam ustala usred noći i krenula put Transilvanije. Sve do zamka je izgledalo prilično jadno i ofucano, a gradovi kroz koje smo prolazili bili su mrtvi po toj vrelini. Grad Hunedoara u kom je zamak smešten, posebno se isticao u svojoj neprivlačnosti. Međutim, sam zamak predstavlja jedinstveno arhitektonsko utvrđenje sa elementima gotike, renesanse i baroka.
Nakon onog sređenog skandinavskog severa, svih tih skockanih država zapadne Evrope i svih skockanih i sređenih vodiča koje sam imala u vođenim turama po njihovim muzejima, ovde nas je dočekala devojka koja je predstavljala sve suprotno od ovoga što sam nabrojala. Izgledala je kao trener ženskog fudbalskog tima, a ne kao vodič u jednom muzeju. Održala nam je odličnu turu i sve vreme držala pažnju, posebno u momentima kada bi iz sve snage, na rumunskom zaurlala na decu koja bi naišla i svojom bukom remetila njeno govorenje ili na bilo koga ko bi je iole poremetio u njenom vođenju ture.
O svim njegovim zanimljivostima, legendama, pričama, Vladu Cepešu, Arapima iz bunara, Nebojšinoj kuli, sobama za mučenje, ja neću trošiti reči. Ako vas put navede u ovaj zamak, samo tražite vodiča i sve će vam lepo objasniti. Ili guglajte. Ali svakako ću vam preporučiti da ga posetite, jer šetnja kroz njegove odaje izgleda kao šetnja kroz vekove, od njegovog nastanka do danas.
Sigišoara
Nakon zamka, krenuli smo ka Sigišoari. U sledećih 220km ređali su se neverovatni prizori. Od prelepe prirode zatrpane đubretom (što nama Srbima, nije stran prizor, jer takvom izgledu i sami doprinosimo), kućama u kojima niko ne živi, koje ne mogu rečima opisati, a koje su gastosi zidali kao da se takmiče čija će biti veća, ukrašenija, nakinđurenija i samim tim ružnija, pa sve do malih, prelepih i siromašnih sela kroz koja smo prolazili uzanim putevima, sa preslatkim kućama šarenih boja. Dok je vozač pokušavao da nađe put, sati su prolazili, sunce je počelo da zalazi, a ja sam se, i dalje umorna od dvonedeljnog puta po Skandinaviji, pitala šta mi je ovo trebalo…
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
Dok nismo stigli u Sigišoaru. Čak se i po mraku videlo koliko je grad lep. Prosto da ne poveruješ da si u istoj onoj državi kroz koju si to jutro prolazio. Rumunija je definitivno zemlja kontrasta. Sigišoaru su sagradili saksonski kolonisti u 12. veku i vrlo je sličan nemačkim gradovima Saksonije. Stari grad predstavlja jedno od najočuvanijih srednjovekovnih gradskih jezgara u čitavoj Transilvaniji, Rumuniji, pa i svetu i pod zaštitom je UNESCO-a. S punim razlogom. Verujem da danju sve te šarmantne i stare kuće flertuju svojim prešarenim bojama sa turistima i da čak ni stanovnici ovog gradića ne ostaju ravnodušni.
Još jedan razlog po kom je Sigišoara privlačna turistima, jeste taj što je ovde rođen Vlad Cepeš III, poznat kao Vlad Drakula. Njegov otac, Vlad II bio je član Viteškog reda Zmaja. Zmaj – dragon – na rumunskom – drac, pa nastavak ul i eto drakule. Drac na rumunskom znači đavo i iako Vlad Drakula nije bio ni vampir, ni đavo, veza sa pomenutima svakako postoji, jer je vlaški vojvoda bio poznat po svojim brutalnim metodama u odbrani od Osmanilija i neko ko je vrlo uživao u nabijanju neprijatelja na kolac. U Sigišoari je rođen 1431. godine, a danas se u toj kući nalazi restoran koji se zove po njemu. Lako ćete je uočiti – žuta kuća i ploča sa njegovim imenom i propratnim podacima.
Za jedan dan u Sigišoari, možete obići njegovo staro jezgro, jeftino jesti i popiti, popeti se na Sat kulu i odatle uživati u pogledu na grad, posetiti mali muzej unutar kule, posetiti Crkvu na brdu – Biserica din Deal i ostale crkve, lepo saksonsko groblje ili Istorijski muzej.
Mi smo ono malo vremena proveli u kafani na trgu, uz pomfrit i pivo, a dan smo ubrzo završili u Sibinju (Sibiu, Sibiju), gde ćemo prenoćiti. Ono što ćemo sutradan posetiti, biće prava rumunska poslastica. Ali i meni je vreme da se ovde rastanem od vas, pa se čitamo u sledećem nastavku o Rumuniji.
Pozdrav,
Majus
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
*Naslovna fotografija preuzeta sa sajta www.europebycamper.com
*Posetite moje Instagram i Facebook profile i pogledajte više fotografija
majusnikolicmajus 