Živopisan grad sa više lica, a ne hotel sa 5 zvezdica: NAPULJ (I deo)

Kada me je Vera pitala da li bih objavila njenu priču o Napulju, shvatila sam koliko je to sjajna ideja. Prvo, upoznaćete mesta koja sama nisam posetila (bar ne još uvek). Drugo, upoznaćete moje prijatelje i čitaćete o drugačijim iskustvima, sada iz njihovih pera, a oni će imati priliku da ih sa vama podele. Moji prijatelji su divni ljudi i lepo predu priče. I treće, kada dane budem provodila kod kuće i bez putovanja, uvek ću imati nešto za vas. Zato ovom prilikom želim da vas upoznam sa Verom Majstorović i njenom verzijom Napulja. A uskoro stižu i nastavci.

Uživajte u priči i novoj kategoriji na blogu – Prijatelji pišu putopise! 

***

Odluka da otputujemo baš u Napulj desila se sasvim rendom. Na sajtu skyscanner.net potražili smo aerodrom koji nam je blizu i sa njega najjeftiniji let. Trenutno boravimo u Sloveniji, te je izbor pao na Trevizo, mali aerodrom na severu Italije. Ispostavilo se da ja odatle najjeftinije leteti u Napulj, Ryanair-om. Sa severa na jug Italije. Jedna zemlja, dve planete. Tako kažu.

Ulice Napulja

Čim smo kupili karte, rezervisali smo i sedmodnevni smeštaj preko Airbnb-a, te se bacili na iščitavanje putopisa. O lepom Napulju sam znala iz putopisa Ljubomira Nenadovića, sećam se kako je živopisno opisao obilazak Pompeje, o Napulju sam čitala i kod Crnjanskog. Najsvežiji mi je bio Napulj iz knjiga Elene Ferante. No dok sam čitala iskustva turista, naletela sam na puno oprečnih informacija i mnoge nisu bile ni malo prijatne – grad je prljav, smrdi, prepun je džeparoša, nebezbedan je. Pozitivni utisci su se odnosili na to da je grad živ, veseo, brz, blesav i da se na sat-dva od njega nalaze primorski gradovi koji nalikuju bajci. Oprečnost komentara mi je još više privukla pažnju. Učinilo mi se da Napulj ima „ono nešto“.

//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Let je bio brz i komforan, posmatrala sam Italiju kroz prozor, bilo je vedro i nisam obraćala pažnju na stjuardese koje pokušavaju da prodaju neoporezovane parfeme. Low cost, prijatelji! Sa aerodroma smo gradskim busom, Alibus-om, stigli do centralne Garibaldi stanice na kojoj se ukrštaju svi mogući podzemni i nadzemni vozovi. Cena autobuske karte je 3.10 evra, i tačno je 8 puta niža od cene koju bismo platili taksisti za vožnju istom deonicom. Sa Garibaldija smo metroom stigli do smeštajnog odredišta. Na raspolaganju smo imali izuzetno čist stan od 100 m², bili smo cca 50 m udaljeni od omanje metro stanice, 20-ak minuta peške od centra grada. Sa jednog od dva balkona videli su se Vezuv i brdo Kapodimonte sa velelepnom zgradom Nacionalnog muzeja na njegovom vrhu. Kasnije sam shvatila da sam u Napulju, odakle god da sam pogledala, nekako videla Vezuv. A možda će upravo ta prva slika Vezuva ostati jedna od najupečatljivijih u mom budućem sećanju.

Panorama

Odmorili smo se ispijajući kafu na terasi. Ne onako kako to Italijani rade, na brzaka i s nogu, već natenane. A sa terase, videli smo – zgrade nalik onim u primorskim gradovima, sa ne preterano skockanim fasadama, veoma malim terasama na kojima stanovnici sede okrenuti prema stanu, a ne ka spolja, devojku u sportskoj opremi koja pravi krugove trčeći po krovu susedne zgrade… Sa TV prijemnika dopirala je neverovatna buka, i činilo se da je, iako dopire iz različitih stanova, prilično usaglašena. Iz lokalne ribarnice koja prodaje svežu ribu, a kakvih je nebrojano u ovom gradu, čuo se živ razgovor.

Prva šetnja

Kako se naš stan nalazio relativno blizu jedne od ključnih tačaka Napulja, Nacionalnog arheološkog muzeja na koji su Napolitanci ponosni, jer spada u red najboljih, ne samo u Italiji, već u celoj Evropi, otišli smo do istog. Ovaj muzej zaista vredi obići te videti najvažnije predmete pronađene u Pompeji i Herkulanumu, ali i brojna vredna starogrčka, starorimska i renesansa dela). Sa ove tačke se prostire ulica, dugačka 1.2 km, Toledo. Uz nju se sa leve i desne nalaze Trg Dante (Piazza Dante), Trg Plebiscita (Piazza del Plebicisto), Španski kvart (Quartieri Spagnoli). Sve su to važne tačke grada, koje nijedan turista ne zaobilazi. Takođe, u samoj ulici se nalaze dve metro stanice, od kojih je posebno interesantna stanica Toledo (Stazione Toledo). Bezbroj sitnih plavih mozaičnih kvadratića i čudesna plavičasta svetlost iznad pokretnih stepenica podsećaju na nekakav svemirski prostor, a sve je obogaćeno neobičnim zvučnim efektima. Idući dalje, ušli smo u Španski kvart, splet veoma uskih uličica. Ovaj kvart važi za ozloglašeni deo grada u kom se razvila čuvena napolitanska mafija, Kamora. O Kamori, koja očigledno i dalje ima veoma visok uticaj u Napulju i uopšte na jugu Italije, neću pisati jer nismo imali apsolutno nikakvog dodira sa njom. Kvart je, poput celog centra grada, stanište je siromašnijih građana. Interesantno je to da je Napulj jedan od retkih gradova u Evropi u kom siromašniji žive u centru, a bogatiji van istog. Onih džeparoša i kriminalaca o kojima je toliko pisano verovatno ima, ali ih mi tog prvog dana nismo videli. Ipak, držala sam tašnu kao da će mi je neko svakog trenutka ukrasti, i ta opreznost me je prilično opterećivala. Grad je odlično obezbeđen karabinijerima i policijom, što uliva sigurnost. Trg Plebiscita je ogroman trg bogate istorije, prepun turista koji škljocaju foto-aparatima. Iako se tu nalazi i kraljevska palata, te je blizu čuvena pozorišna opera Teatro di San Carlo, nije nas vuklo da se dugo zadržimo ovde. Otišli smo do galerije Umberto I, urađene po uzoru na milansku Vittorio Emanuele II, koju apsolutno vredi videti. Zatim smo se spustili na obalno šetalište gde su nas bez daha ostavili zamkovi na stenama, Castel Nuovo i Castel dell’Ovo, ali i zvuci napolitanskih pesama. Zastali smo da predahnemo na zidiću uz zamak dell’Ovo, građevinu iz XIII veka, posmatrajući lokalne prodavce suvenira. Suveniri nam nisu bili najjasniji – paprike, neki lik sa kljun-maskom i mali predmeti koji liče na igračke za barbike. Ključ za ove suvenire smo pronašli koji dan kasnije, a taj dan smo završili jedenjem pice i ispijanjem lokalnog Peroni piva.

Castel Nuovo

Grad nam se na prvi mah svideo, ali nedovoljno. Najbolje je sledilo narednih dana. I zaista jesmo primetili neverovatnu količinu otpadaka po ulicama, ali ne i smrad. Nismo videli ni prava pravcata brda smeća o kojima smo čitali. Dodala bih i to da je grad primetno prljaviji od Beograda. Ono što je slično Beogradu, jeste siva ekonomija i prodaja robe na kartonima. Prodaju se čak i cigarete sa natpisima na bugarskom, ćiriličkom pismu. Ono što smo još primetili, jeste veliki broj imigranata iz afričkih i azijskih zemalja, kao i nemali broj beskućnika.

Španski kvart

Centro Historico

Sutradan smo nastavili da obilazimo grad. Istorijski centar grada Napulja svrstan je na UNESCO listu svetske baštine i prezanimljiv je. Ono što je bilo iritantno, ali na šta smo se brzo navikli, jesu vozači skutera koji šipče kroz uske ulice, tik uz šetače. Često su dečica na tim istim skuterima, bez kaciga, neobezbeđena, sa tabletima u rukama, ponašaju se kao da sede na klupi, a ne na vespi koju njihov roditelj sumanuto vozi. Na pešačkim prelazima niko ne staje pešacima, svi voze presecajući put jedan drugom, ali.. U tom haosu i neredu i pešaci i vozači imaju svoj red, niko ne biva povređen i niko ne psuje. Džeparoše na skuterima nismo videli.

Siromašni Napulj

Via dei Tribunali je ubedljivo najlepša dugačka ulica prepuna radnjica, a nalazi se u istorijskom centru grada. Okolo nje, sa svih strana, ulazili smo u omanje ulice, i čini mi se da smo upravo tu osetili pravi duh Napulja – dok smo udisali miris raširenog veša, osmatrali velelepne oronule haustore, zavirivali u hiljadu i jednu crkvicu (u svakoj se nalazi bar po jedno vredno umetničko delo, u jednoj je čak i Karavađova slika „Sedam dela milosti“), ali pre svega dok smo posmatrali stanovnike ovih ulica. Naime, oni, koji žive u prizemlju, ne ulaze u zgrade kroz zajednički ulaz, već direktno sa ulice. Pretpostavimo da su ovi mali prostori nekada bili lokali ili su imali neku drugu namenu, tek, sada su minijaturni stanovi koji su sasvim dostupni za provirivanje u njih. U stanovima su uglavnom spojene kuhinja i jedna soba, TV je uvek upaljen, pored kreveta se nalaze skulpture Isusa i druge crkvene relikvije. Nema tu nikakvog luksuza, a stari ljudi koji sede ispred tih svojih stanova, tu na ulici, dovikuju se sa komšijama i usput posmatraju prolaznike. Ovde možete videti oronule automobile i vespe koje se, poput našeg Juga, besomučno godinama popravljaju i prekrajaju. Uživali smo u sedenju na malim trgovima, posmatrali kako Napolitanci igraju tombolu na ulici, uživo, dok brojeve ispisuju po limenoj ogradi zgrade koja se renovira. Na trgovima se nalaze obelisci namenjeni žrtvama kuge ili pak neki drugi spomenici. Na koju god stranu da sam pogledala, svuda se nešto dešavalo. Napolitanke su sa terasa, na kanapu, spuštale plastične korpe svojim muževima ili deci, kako bi im u njih stavili pazar iz lokalne prodavnice. Na svakom ćošku se nalaze ograđeni molitvenici (niše) sa slikama svetaca, ali i umrlih ljudi, upaljene sveće, krstići i sve ono što nam je pirodnije da viđamo u crkvi nego na ulici. Sve to izgleda prilično kičasto, obogaćeno je svetlećim reklamnim natpisima, veštačkim cvetovima, plastičnim predmetima u obliku svega i svačega, pomenutim papričicama i drugim komadićima sujeverja. Parte pokojnika su oblepljene sa svih strana i ogromnog su formata. S druge strane, pored religijsko-sujevernih momenata, ima puno stensila i grafita, veoma kreativnih i antifašistički nastrojenih. Oseća se da postoji jak građanski otpor vlastima i neredu u zakonodavstvu. Nismo uspeli da upoznamo nekog ko bi nam više rekao o političkoj situaciji u Napulju, ali, meni se čini, ima neke sličnosti sa onom u Beogradu. Kao da postoje obe strane – javašluk, kriminal i korupcija kojoj prkose mladi borbeni ljudi, osvešćeni i spremni da pruže otpor. Ogroman broj revolucionarnih natpisa ukazuje da je po sredi tako neka situacija. I upravo takva mešovita atmosfera, kada smo malo ušli u štos, počela je da nam prija, postala nam je normalna i skladna. Ne savetujem odlazak u Napulj na jednodnevni izlet, recimo iz Rima, što turisti praktikuju, jer je potrebno nekoliko dana da se oslobodite od razočaranja što je vaša prethodna romantična predstava o ovom gradu urušena, te da ga prihvatite takvog kakav jeste. Svaki sledeći dan, ovaj grad sve više volite, sve manje primećujete njegove mane, i prilagođavate mu se. Kada mu se prilagodite, zaboravite i na džeparoše, a kada se vratite kući, strašno vam nedostaje.

Haustori

U istorijskom centru, nezaobilazna je i uličica San Georgio Armeno, najživopisnija za šetnju. Ukoliko želite da ponesete neki suvenir iz Napulja, ovde ćete ga naći. Tu smo i saznali čemu sve te papričice i ko je lik sa kljun-maskom. Papričice su ljute, pa njihova ljutina tera zle sile. Otuda i nizovi paprika na terasama. Lik sa maskom je Pulčinelo, zao lik iz komedije del’arte. Ovde smo na licu mesta posmatrali kako se prave sve te lutkice, božićne jaslice, raznorazni predmeti za malene, ručno izrađene kuće. Bitni suveniri su i likovi Sofije Loren i Maradone na slikama ili u vidu skulpturica. Maradona je jako popularan, grafiti, predmeti, slike, murali, suveniri – Maradona je na sve strane, uključujući i molitvenik, poput onih religijskih, u jednom od barova na Trgu Nilo.

Maradona

Vidikovac

Kejbl gondolom, tzv. funicolare-om, gradskim prevozom, koji vodi na uzvišenja u gradu, popeli smo se na brdo Vomero. Ovde se nalaze imućnije zgrade i kuće, a tu je rođen i Paolo Sorentino. Došli smo ovde da bismo videli čuveni Castel Sant’Elmo, šestokrakog oblika i manastir San Martino te sa njihovih terasa velelepni pogled na Napulj i luku, na ceo zaliv. Funicolare nam je bio posebno zanimljiv jer to nije kejbl gondola na kakvu smo navikli u nekim evropskim gradovima, već pravi pravcati vid gradskog prevoza koji vozi po nekoliko stanica. Podseća na trolejbus koji se penje uz strminu. Kada smo stigli gore, dok smo gledali mapu brda i pravac u kom treba da se krećemo, nekoliko dekica sa klupice pored, na italijanskom, rukama nam je objašnjavalo kuda da idemo. Imali su kasetofon, slušali su muziku i razgovarali. Bili su simpatični preko svake mere. U ovom trenutku, kao i u još mnogo trenutaka pre i posle, bilo nam je strašno žao što ne znamo italijanski. Jednostavno, tokom celog putovanja smo imali problem u komunikaciji šireg tipa. Svi su pomagali, trudili se, i bili ljubazni i dragi, ali nismo ih upoznali kako treba, jer je jezička barijera bila nepremostiva. Jednostavno, Italijani u velikoj većini ne govore engleski. Do zamka smo stigli u šest i već bilo zatvoreno. No čuveni pogled je i dalje bio tu, i raspametio nas je. Dobrih sat vremena smo presedeli na zidiću, gledajući u Napulj. Jasno se vidi granica između bogatijih i siromašnijih kvartova. Španski kvart je, iz ove perspektive, izgledao kao favela. Sa brda smo se spustili pešaka, a to veče smo jeli picu na jednom od trgića. U lokalu pored je sedela masa, igrala se neka utakmica. U jednom trenutku, kamera je zumirala lika koji se dere i trči preko terena, objašnjavajući nešto igračima. Siniša Mihajlović, šef stručnog štaba Torina, tu, pred nama, davao je intervju. Gledali smo ga na velikom ekranu. I Italijani su ga netremice gledali. Nekog lika iz… Sajbirije. Namerno sam ovo napisala, jer gde god da smo rekli da smo iz Srbije, vikali su za nama Spasiba. Samo je jedan momak rekao – šljivovica! Uglavnom, morali smo dodatno da pojašnjavamo da smo iz bivše Jugoslavije i tada bi im bilo malo jasnije.

Gesu Nuovo

Šta još treba obići? Na turističkim mapama opisana je istorija Napulja koja nije ni malo jednostavna. Kroz ovaj grad prošle su najrazličitije vojske, vladari i osvajači. Normani, Anžuji, Aragonci, Burboni, Savoje…. Uglavnom, svuda se plaća ulaz između 7 i 10 evra. Kapela Sansevero je crkva-muzej pun mermernih statua, veoma, veoma realističnih, a najpoznatija je skulptura Hrista sa velom. Catacombe di San Gennaro su mesto koje mi nismo posetili, ali ih vredi videti, stare su 19 vekova. San Domenico Maggiore je ubedljivo najlepša crkva u Napulju i njen veći deo je besplatan za posetioce. Ova crkva je muzej umetničkih dela, svaki segment crkve je drugačiji, neke freske datiraju iz 14. veka, i, iskreno, ne znam da li sam bogatiju i zanimljiviju crkvu u životu videla. Fasada crkve Gesu Nuovo je veoma lep sightseeing, unutrašnjost nije bila otvorena kada smo mi bili tamo. Inače, fasada izgleda kao da je sastavljena od velikih kamenih piramidalnih nitni. U manastirskom kompleksu Santa Chiara, izgrađenom za vreme vladavine Burbona, može se uživati u enterijeru i naročitoj keramici dvorišnog dela. Podzemni Napulj (galerija Burbona, katakombe, grad, pozorište, sistem navodnjavanja, prodavnice, crkva, tuneli…) nalazi se ispod centra Napulja. Interesantno je da je otkopano samo 1% Napulja ispod Napulja. U svaki podzemni segment se posebno plaća ulaz, i to oko 10 evra, a mi smo se odlučili za Napoli Sotterranea. Videli smo mistični svet podzemlja, rimske lavirinte uzanih hodnika, cisterne, akvadukte, ostatke Drugog svetskog rata, antičko pozorište. U Napulju ima još lokacija vrednih obilazaka. O posebno zanimljivom skrivenom mestu, groblju Cimitero della Fontalelle, napuljskoj hrani i ostrvu Iskija, čitajte u II delu putopisa. III deo putopisa je rezervisan za okolinu grada – Vezuv, Pompeje, Herkulanum i Amalfi obalu.

Autorka teksta: Vera Majstorović

//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});