Via dei Tribunali je dugačka ulica prepuna radnjica, pomenuta u prvom delu putopisa o Napulju, a u kojoj smo se davili u napolitanskim fast fud đakonijama i kolačima. Nažalost, nismo fotografisali hranu, ali navešću redom šta smo sve probali. Kolač babà je testasti mekani kolač sa rumom, veoma ukusan, a oblikom liči na nekakvu pečurku. Zepolle su kolači koji nalikuju našim princes krofnama, samo su punjene različitim kremovima. Jednostavno, ukusno i nema promašaja. Naravno, i na ulicama Napulja na svakom koraku mogu se naći sicilijanski cannoli različitih nadeva, a mi smo probali ukus pistaća. Ko je probao kanole, zna da je testo malo tvrđe, ali je krem unutar njega mljac.
Sladoled svakako vredi probati, kao i svuda u Italiji, i opet, po ko zna koji put, na prvom mestu jeste ukus pistaća! Što se tiče pekara, iskreno, nisu neke, peciva se kupuju u sklopu kafića u kojima se s nogu pije kafa, i uglavnom su slatka. Izdvojila bih sfogliatelle – lisnato testo u obliku školjke punjene rikotom i sušenom korom narandže. Iako se prilično mrvi, ukus je zaista specifičan, te sam ga jela čak tri puta. Što se slaniša tiče, brza hrana im se svodi na nekakve fritezirane, frigane, ukusne zalogaje, i ima više vrsta. Primera radi, jeli smo frigane kuglice od pirinča sa mocarelom, frigane špagete na različite načine, ali i friganu picu. Svakodnevno smo se davili u sorbetu od limuna – smrznutoj limunadi koja se jede na kašičicu sa ili bez preliva od limončela; limončelu – likeru od limuna; aperol špricu… Od kafa nam se posebno dopala kremasta smrznuta varijanta koja se jede kašičicom. Sve navedeno jeli smo u hodu, na ulici, za šankom, na klupi, na stepeništu. Što se restorana tiče, u Napulju treba jesti picu i pastu. Sigurno ima i nekih drugih specijaliteta, ali mi ih nismo probali. Najčešće smo, zapravo, jeli picu, nadevenu na razne načine. Čak smo je naručivali i telefonom iz lokalne picerije koja ima dostavu. Pica 4 sira je miljama daleko ispred naše, sirevi imaju mnogo jači ukus.
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
Margarita Napolitana
Prava, izvorna napolitanska pica je veoma jednostavnog ukusa. Postoje dva tipa: marinara i margarita. Marinara sadrži pomodoro, beli luk, maslinovo ulje i origano, a margarita – paradajz, bufalo mocarelu (mocarelu od bivoljeg mleka), baziliku i, naravno, testo. Picerija ima na svakom ćošku, ali su neke opštepoznate te se ispred njih prostiru dugi redovi. Nakon dobijenog broja, čeka se pola sata do sat dok broj koji ste dobili ne bude prozvan. Mi smo ipak birali mesta gde se ne čekaju veliki redovi, ali ima ljudi koji ručavaju i svuda smo bili zadovoljni. Izgleda da je zaista tačna ona – nema loše pice u Napulju. Ipak, rešili smo da uđemo u jednu od nekoliko čuvenih picerija u kojima je uvek gužva. Naš izbor je pao na L’ antica pizzeria da Michele jer je TripAdvisor bio usijan od komentara u korist ove picerije. Možda je to zato što je jedina koja ima samo dve vrste pice (u svim ostalim picerijama imate ogroman meni) ili zato što je baš na ovom mestu Džulija Roberts u filmu Eat, Pray, Love sa slašću smazala margaritu. Njena fotografija se nalazi na zidu picerije. Sama picerija je na mene ostavila neverovatan utisak.
Naime, kada nam je momak na ulazu rekao da ćemo čekati više od sat kako bismo ušli, upitali smo da li možemo da uzmemo picu za poneti. Srećom, pustio me je da uđem i stanem u red za pice za poneti. U tom redu sam čekala oko 30 minuta. No, dok sam čekala, stajala sam tik ispred kuhinjice, gledajući uživo kako prave tu čuvenu picu. Na veliku drvenu lopatu jedan kuvar je stavljao pripremljeno testo, drugi je mazao paradajz sos i dodavao sastojke, treći je ubacivao lopatu u pećnicu, a četvrti ju je vadio, stavljajući je na tanjir. Svaka pica je imala dvominutni put od postavljanja testa na lopatu do vađenja iz pećnice. Ambijent picerije je skroman – bele pločice na zidovima, jednostavne stolice i stolovi, isečci iz novina, plakati, nagrade. Kada sam najzad dočekala ono što sam naručila, izašla sam ispred. Dejan je u međuvremenu obezbedio pivo, seli smo na pločnik, pored drugih turista. I, šta mislite, da li je fama da je ova čuvena picerija toliko dobra ili je ona zaista na must try spisku Napulja? Nije fama, ove dve pice su zasigurno bile najukusnije koje smo pojeli na ovom putovanju! U čemu je štos, ne znamo, ali sa sigurnošću tvrdimo da nije u Džuliji Roberts. Ova picerija je, nema dileme, bila poznata i pre njenog dolaska u nju.
Izdvojeni hidden sight
U prethodnom putopisu sam obećala da ću pisati o jednoj skrivenoj tački Napulja, Cimitero della Fontalelle groblju koje vredi posetiti, te zaokružiti priču o sujeverju Napolitanaca i napolitanskom duhu uopšte. Ulaz na groblje je besplatan. Zapravo, u pitanju je velika grobnica, smeštena u pećini. U njoj se nalaze kosti umrlih od kuge, siromašnih, beskućnika, umrlih od kolere. Kosti su uredno poređane, a dominantne su lobanje. Unutar grobnice se nalazi i mala crkva. Ne zvuči previše interesantno, ali jeste, jer je ovo groblje bilo neka vrsta kulta.
Napolitanci su verovali, mada je to verovanje prisutno i danas, da duše umrlih, naročito onih koji nisu imali sreće za života, ne napuštaju mesto na kom su živele. One posećuju žive, ostavljaju im poruke u snovima, neretko i lutrijske brojeve. Stoga, Napolitanci odaju počast ovim dušama, tako što ih obilaze na mestu gde su im kosti, te im ostavljaju raznorazne predmete. Od predmeta koje smo mi videli, tu su se našle lutkice, privesci, novčići, cigarete, pa čak i karte za prevoz. Atmosfera je mistična, neobična, pomalo sablasna. Negovanje kulta je bilo mnogo izraženije, ali je zabranjeno 1969. godine jer je tadašnji kardinal tu vrstu sujeverja uporedio sa fetišizmom. Groblje je potom zatvoreno, a nedavno rekonstruisano, uređeno i otvoreno za posetioce. Ono što se ne može prepričati, jeste doživljaj šetnje kroz groblje. Slika je malo mutna, ali suština se vidi.
Iskija, Sant’Angelo: omiljeno letovalište Angele Merkel
U avionu ka Napulju smo upoznali Sandru, devojku iz Slovenije, koja je išla u Sant’Angelo, gradić na Iskiji (Ischia). Išla je sama, na odmor, te smo sa njom napravili nekakav okvirni dogovor da se vidimo tamo. Dok smo se premišljali da li da idemo na Kapri ili na Iskiju, jer vremenski nismo mogli da postignemo oba, Sandra nas je izbombardovala predivnim slikama mesta u kom je bila, i time nas ubedila da ne odemo na Kapri. Rano ujutru (konačno da se dignemo rano) seli smo na veoma skupi trajekt (oko 19 evra u jednom pravcu, po osobi) koji je vozio do Pročide, pa do Iskije, na koju smo se nameračili. Pročida je malo ribarsko ostrvo sa nizom kućica živopisnih boja, no, bez neke posebne plaže, pa nam stoga nije privuklo pažnju. Iskija je vulkansko ostrvo i kao takvo ima svoju draž. Trajekt nas je spustio u Porto Iskija, lučkom gradu koji nam nije privukao mnogo pažnje. Dnevna autobuska karta koja vozi preko celog ostrva košta 4.5 evra. Prvo smo otišli do Aragonskog zamka (Castello Aragonese), u mestu Iskija Ponte. Zamak je smešten na steni, a temelji su mu postavljeni još u V veku p.n.e. Ipak, zamak je poznat kao Aragonski tek od XV veka, a u to vreme sadržao je samostan, baziliku, biskupsku palatu, vojni garnizon, crkve. Unutrašnjosti zamka se prilazi tunelom ili liftom. Iz Iskija Ponte-a smo se uputili direktno u Sant’Angelo kako bismo se našli sa Sandrom i proveli dan sa njom. U turističkom ofisu su nam rekli da je upravo to mesto najmondenskije i najlepše na ostrvu. Dok je autobus vozio na drugu stranu ostrva, prolazio je kroz neka druga mesta, i nijedno nas nije oduševilo. Plaže su postavljene tik uz put kojim šipče autobusi, a ni krajolik nije posebno interesantan. Ipak, Sant’Angelo je sušta suprotnost svemu tome. To je malo ribarsko mesto, izgrađeno tako da naleže na stenu. Isprepletano je uskim ulicama u kojima se nalaze kućerci, hotelčići, kafići, restorančići, male prodavnice suvenira. Zbog uskih ulica, automobilski prevoz nije moguć, te se turisti voze u vozilima koji nalikuju onim na golf terenima. Zaista je sve nekako bajkovito i maleno, da ne znam kako bih ceo krajolik opisala, nego ovako, deminutivima. Na Iskiji se proizvodi keramika, te boji i oslikava, pa je, stoga, ceo Sant’Angelo u živopisnim bojama sa puno keramičkih detalja – klupe i stubovi su od raznobojnih keramičkih pločica, podovi takođe, kao i natpisi na kućama. U okviru ovog mesta, nalazi se sprud, sa čije obe strane su plaže, a koji vodi do malog ostrva. Ostrvo je ove godine bilo nedostupno za šetnju, osim jednog manjeg dela koji čine bele stene, sa prolazima kroz njih.
Iza grada protežu se dugačke plaže, najlepše na celom ostrvu, Fumarole i Maronti. Fumarole plaža je poznata po mlazovima pare koji izviru iz nje, a deo su vulkanske aktivnosti. Videli smo jedan takav mlaz, posebno ograđen i ide kroz neku cev, a oseća se na sumpor. Pesak na ovoj plaži je topao, a na nekim mestima je toliko vruć da mu se ne sme prići. Nekada su meštani spremali hranu, zakopavajući je u pesak. Na ovom području se nalaze prirodne saune unutar kamenih tunela. Pesak na plaži je krupniji od peska na koji smo navikli, a sitniji od sitnog šljunka. Pesak ima lekovito svojstvo i koristi se u lečenju reume, što smo mi doslovno shvatili, pa smo se ukopavali u njega. Kao što rekoh, Sant’Angelo je poznat po proizvodnji predivne keramike, te ostataka pločica, fino zaobljenih, šarenih boja ima svuda po pesku. Nisam mogla da odolim te sam pokupila 20-ak ovakvih pločica, išaranih cvetićima, raznobojnim linijicama i drugim šarama.
Na plaži smo toliko uživali da smo trčeći morali da hitamo kroz ceo grad, kako bismo uhvatili bus koji bi nas odvezao u Porto na poslednji trajekt tog dana. No, bus je kasnio. Po svim parametrima, trebalo je da zakasnimo na trajekt, no, pokušali smo, trčećim koracima, ipak da ga sustignemo. I baš kada je trajekt dizao poslednji paravan pred kretanje, momak koji je zadužen za dizanje paravana, video je nas dvoje kako unezvereno trčimo ka njemu, spustio je paravan i mi smo uspeli da uđemo unutra. Nismo stigli čak ni kartu da kupimo! Predlog zaposlenih je bio da im damo jedan dokument, i kad u Napulju kupimo i donesemo im kartu, oni će da nam ga vrate. Iskreno smo se premišljali da ih podmitimo, damo im keš na ruke i završimo s tim, ali smo odustali od te ideje. U Napulju smo kupili karte, koje, na naše iznenadjenje, nisu bile 19 evra, već 12. Razlika je u kompaniji koja vozi i tome da li se vozite brzim ili sporim trajektom. Slikovito da vam objasnim, razlika u cenama trajekta je, paaaa, prava sitnica, po osobi – veeeelika margarita! Stoga, savetujem vam da se dobro raspitate u vezi sa cenama polazaka. A što se margarite tiče – bon appetit!
U III delu putopisa čitajte o vozu Circumvesuviana, te mestima do kojih vodi – Vezuvu, Pompeji, Herkulanumu i Amalfi obali.
Autorka teksta: Vera Majstorović
//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js
(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});
majusnikolicmajus 