Segmenti iz Beograda – Pišta sa Dedinja

Pre nego što sam se trajno (bar za sada) preselila na Novi Beograd, nekoliko godina živela sam na Dedinju. Na uglu Šoline i Đorđa Radojlovića. To je miran i čist kraj sa mnogo zelenila i sa nekoliko stepeni nižim temperaturama u letnjim danima. Zimi je u stanu bilo jako toplo, što je gazdi koji je živeo u istoj kući bilo veoma važno. Je l’ tako da je toplo? – sa zadovoljnim osmehom bi mi postavljao to pitanje svaki put kada bismo se sreli na ulazu. Iako sam imala dobru vezu sa gradom, često bi me mrzelo da odem do najbliže stanice do koje mi je nizbrdo trebalo oko petnaest minuta hoda, a uzbrdo i preko dvadeset, pa pošto nije imalo šta drugo da se radi, šetala sam po Dedinju, udisala svež vazduh i gledala stare i moderne, male i velike, ružne i lepe kuće, kućetine, vile i vilice. Znala sam ko gde živi od ,,poznatih“, a u razgovoru bih posebno isticala da je Jovanka Broz na samo dva minuta od mene. U to vreme još uvek je bila živa.

Jedino zezanje u kraju bilo je nekoliko metara od kuće u kojoj sam živela, ispred stare soc radnje u koju sam išla kada mi je nešto na brzinu trebalo i kada mi nije padalo na pamet da idem čak do Maksija. U radnji je radila žena u otprilike ranim pedesetim godinama, sa čupavom crnom kosom, natapiranom na vrhu, kakva se nosila ’80-ih. Imala je vitku liniju i stalno je nosila miniće i retro cipele na štiklu. Izgledala je kao da je ostala zamrznuta u vremenu, te neke ’84. i to je tako dobro nosila. U neposrednoj blizini počela je gradnja betonske američke ambasade i vešto se snalazila sa gomilom američkih i srpskih radnika koji su u vreme pauze dolazili ispred prodavnice da popiju pivo i pojedu sendvič koji je mogao da se naruči u radnji.

Glavna faca u toj ekipi koja se skupljala na ćošku ispred prodavnice, bio je izvesni Pišta. Nizak, proćelav, sa sedom bradom i od cigareta požutelim brkovima, širio je ruke dok hoda kao neki ragbista. Živeo je malo dole niz ulicu. Kada nije šetao psa, vreme je provodio tu, sa flašom piva i pljugom. Nije bilo dana da ga nisam srela. I stalno je nešto zapitkivao, te šta ima novo, te zašto sama vučem torbe i kese iz prodavnice, pa bi ih uzumao i nosio ih do kapije; te kako sam provela dan na poslu ili gde je Golub i kada će da dođe. Golub je u trenucima dokolice, odlazio ponekad sa Pištom na pivo ispred radnje. Meni je često bio dosadan, ali nisam mu zamerala, zbog njegove dobronamernosti.

Jednom kada sam se vraćala kući, stajao je kao po običaju sa nekoliko lokalaca na uglu. Bilo je to nekoliko dana pred doček Nove godine i bila je zima sa puno snega. Pritrčao mi je vidno pijan da mi poželi srećnu novu godinu, izljubio i šapnuo mi, kao da se šepuri – vidi sa kim sam, dođi da te upoznam. Bio je to Zdravko Čolić. Bilo mi smešno što vidim Čolu i Pištu da piju pivo na uglu. On mi je takođe poželeo sve najbolje, ja otpozdravila i sutradan mi niko nije poverovao u tu priču.

//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Ono što sam htela da kažem je da na Dedinju ne živim otprilike četiri godine. Tek sam juče prvi put posle ovoliko vremena prošla tuda. Staru soc radnju zamenio je fensi kafić. Na uglu preko puta nije bilo nikog, samo tabla na kojoj piše Pištin ćošak. Pišta je u međuvremenu umro. Sve mi se odmah vratilo i uspomene i mirisi i sve te situacije i scene koje su se dešavale. Pitam se šta je sa čupavom tetom iz radnje i koja li se njoj priča desila u međuvremenu. Ako neko zna, neka javi.