Rođendan u Milanu

Intro

Kada sam na Fejsbuku, u jednoj grupi posvećenoj putovanjima (Savjetnik za putovanja) pročitala da je u Milanu trenutno izložba slika Fride Kalo, istog trenutka poslala sam Radi poruku – idemo? Karta preko Ryanair-a iz Temišvara koštala je tog dana oko 20 evra, bližio mi se rođendan, R. i ja se nismo videle nekoliko meseci i ovo je bila posebna prilika kada možemo pogledati Fridine slike koje će se posle evropske izložbe vratiti u Ameriku, a ko zna da li ću ikada otići u tu Ameriku. Sve su to bili razlozi da dogovorimo susret u Milanu i sve je tako i bilo.

Prvo sam stigla ja. Otišle smo samo na vikend i iako sam u Milanu prvi put bila tačno godinu dana ranije, radovala sam se što ću svoj rođendan provesti ovde. A pošto sam pre godinu dana i pisala o Milanu, neću mnogo daviti sa znamenitostima grada, jer sve možete pročitati u prethodnom tekstu, a koji sam prilikom poslednje posete i sama čitala, ne bih li se malo podsetila (što je jedna potpuno nova dimenzija, informisati se iz svojih rođenih putopisa). O Milanu ćete obično čuti da je dosadan grad, da u njemu nema ništa posebno da se vidi, ali ja se nikako ne slažem sa tim. Smatram da je Italija uvek dobar izbor, i da Milano, iako se bitno razlikuje od ostalih gradova, prvenstveno po arhitekturi, ima itekako šta da ponudi, a ljudi i atmosfera su ono što će vas, nadam se, naterati da ga posetiti ponovo i možda mu date drugu šansu. Ritam Milana je za mene muzika iz filma La notte koji je u Milanu snimljen, a koju možete čuti ako kliknete u desni gornji ugao ove stranice na kojoj čitate tekst.

Vikend koji ćemo provesti ovde biće sunčan, za razliku od one kiše koja nam je neprestano padala prošli put, pa ćemo sve vreme biti napolju. Po dolasku na glavnu železničku stanicu, odmah sam otišla po red vožnje autobusa na relaciji stanica – aerodrom, jer je let nazad bio nešto mnogo rano ujutru, uostalom kao i prošli put. Dečko što deli flajere izljubi me povodom rođendana koji spontano spomenuh uz srdačnu dobrodošlicu. Železnička stanica mi je i prvi put bila fascinantna, a pošto sam do Radinog dolaska imala još vremena, motala sam se neko vreme unutar i oko nje, vodeći računa da me neko ne opljačka, jer je ta radnja ovde veoma popularna i svi će vas upozoravati na džeparoše. Zatim sam sela na espreso u oldskul restoran preko puta i tada skontala da R. dolazi vozom iz Pariza na Garibaldi stanicu, a to nikako nije ova na kojoj je čekam.

Garibaldi stanica je od železničke udaljena dvadesetak minuta lagane šetnje koja vodi kroz moderan kraj Milana – Porta Nuova. Primetila sam nove zgrade kojih prošli put nije bilo, a veliki broj njih se tek gradi. Naravno, posebnu pažnju privlače Basco Verticale, dve zgrade sa bujnom vegetacijom koje su simboli modernog Milana, jer su nastale među prvima, a koje se zbog bogatog zelenila na svakoj od terasa itekako razlikuju od ostalih.

//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Frida

Nakon što smo se našle, ostavile stvari u stančiću koji smo iznajmile i kratkog predaha, krenule smo polako u Mudec muzej u ulici Via Tortona 56, na izložbu slika Fride Kalo. Obradovala sam se što je muzej u blizini kanala, pa ćemo posle izložbe stići taman na aperitivo. Usput smo prošle kroz lepu umetničku četvrt, fotografisale zanimljive kolaže na fasadama i nabasale na nešto što je bila fabrika ili nešto slično, u čijem su dvorištu mladi ljudi sedeli zavaljeni u stolice i cirkali aperol špric. Pridružile smo im se i kasnije opijene aperolom, suncem i milanskim uličnim vajbom stigle na izložbu u unapred zakazano vreme koje smo onlajn rezervisale.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Susret sa Fridom je prošao kako smo i zamišljale. Sva dela koja smo celog života gledale na fotografijama, u knjigama i filmovima, sada su bila pred nama i konačno smo sa Fridom bile na ti, oči u oči. Ako ste i vi njen veliki fan a niste bili u prilici da posetite ovu ili neku njenu izložbu, imate sada priliku da to uradite u našem komšiluku – u Budimpešti. Od 7. jula do 4. novembra, u Mađarskoj nacionalnoj galeriji, a cenu karte, radno vreme i adresu, pronađite na njihovom sajtu.

Ima li išta lepše nego da za neki sledeći vikend skoknete do Budimpešte vozom, autobusom, svojim vozilom ili preko ovih agencija što nude prevoz kombijem (ako ste u Beogradu i okolini), pa da se prošetate ulicama Budima i Pešte prelazeći mostove preko Dunava, da skoknete na izložbu, a da pritom ne potrošite mnogo para i napunite baterije za dalje? A još ako ste na odmoru već bili, čini vam se pre sto godina, ili ga ne možete dočekati jer je tek u septembru, ovo je odličan način da ,,presečete“ kolotečinu. Ukoliko se pak nađete u Milanu do 4. novembra i poštovalac ste Modilijanijevih dela, u pomenutom muzeju možete pogledati izložbu njegovih slika.

Aperitivo

Posle izložbe nastavile smo do kanala – Naviglio Grande i Naviglio Pavese. U ovo vreme, gužve su ovde velike. Restorančića ima celom dužinom oba kanala, svi su načičkani jedan do drugog i svaki od njih nudi najbolju ponudu sa aperitivom. Ako neko ne zna šta je to, ponoviću. U Italiji, otprilike oko 17-18h počinje vreme kada u kafiću možete naručiti mohito, aperol špric ili neko treće piće, po ceni od 7 evra (na primer), ali zato uz piće dobijate hranu. Mnogo hrane. Neki restorani služe porciju tanjira uz piće, a u nekima imate ,,švedski sto“ sa raznoraznim đakonijama, pastama, salatama, pršutama, sirevima, picama itd i možete sipati koliko god želite puta. Jasan je princip – plaćate malo višu cenu pića, ali zato možete obilno i lepo večerati.

Rođendan

Taj prvi dan završile smo na najpopularnijem trgu u gradu – ispred Duoma i galerije Vitorio Emanuele II, a tu smo počele i sledeći dan, rođendan. Nakon rođendanskog doručka i kafe u tratoriji blizu našeg stana, rano ujutru bile smo već u redu ispred Duoma. Karte možete kupiti onlajn ili desno od katedrale, u ulazu sa natpisom ,,tickets“. Pass A košta 16 evra i podrazumeva ulaz u katedralu, arheološke iskopine ispod katedrale i krov – liftom, a pass B podrazumeva sve to, ali pešice i karta je 12 evra. Mi smo uzele ovo drugo. Ulaz za krov je sa leve strane katedrale i sa B ulaznicom radno vreme je od 9h, dok lift počinje sa radom u 10h. Savetujem da dođete malo pre 9h i na taj način izbegnete zmijske redove koji se prostiru do kraja trga. Sledećih sat vremena provele smo na krovu, uživajući u pogledu na Milano, fotografišući se i ubijajući vreme do odlaska na Free walking turu.

Free walking tour

Kada smo Cutka i ja bile u Milanu, želele smo da se priključimo ovoj šetnji, ali ponedeljkom se ture ne održavaju. Ovog puta, vodič nam je bio izvesni Marko. Njegova ljubaznost vas ostavlja bez teksta. On je od onih ljudi koji će vas pozdraviti sa širokim osmehom, zagledaće vam se u oči, pitati vas za ime i zemlju odakle dolazite, zamoliće vas da stanete sa strane i reći vam da uskoro krećemo. Vi ćete biti malo zbunjeni takvom srdačnom dobrodošlicom, a onda ćete videti da će to isto uraditi sa svakim sledećim, ali to ne znači da će vam manje prijati, pogotovo ako dolazite iz zemlje u kojoj su svi vazda namršteni, tmurni i samo bi da se svađaju sa celim svetom. Iznenadićete se koliko i lažna ljubaznost može da vas oraspoloži. Taj isti Marko, ispostaviće se kasnije, zapamtiće sva naša imena. Pa će tokom priče o granicama Rimskog carstva reći da se ono prostiralo od Trira u Nemačkoj odakle je Hans i pokazaće na Hansa, zatim do Sirmijuma, današnje Sremske Mitrovice, ali ako sam pogrešno izgovorio, ispraviće me Radmila i Maja, i tako, imaće slične fazone tokom cele ture. Oko tri sata vodiće nas u obilazak znamenitih zgrada, trgova i pričati nam priče o Milanu, a za sve to vreme, skupljaće đubre usput, pokupiće svaki papirić ili pikavac i baciti u kantu. Nemojte propustiti ove šetnje, uvek ih preporučujem, jer su jako dobar način da upoznate grad, pogotovo ako u njemu ne provodite mnogo vremena, a možda budete imali sreću da vas kroz Milano sprovede upravo Marko.

Kraj

Kasnije je usledio laganiji deo dana i red espresa, red đelata, red pice. Prošle smo kroz Forza zamak i poput stotine ljudi, odmorile na travi Sempione parka. Negde kod Kapije mira uhvatile bismo jedan od starih tramvaja koji saobraćaju još od dvadesetih godina prošlog veka, izlazile gde smo htele i ponovo ulazile u neki sledeći. Linija 10 ima zanimljivu rutu, vodi do groblja koji sam spominjala u prethodnom tekstu, ide kroz naselje Porta Nuova i završava tačno ispred Centralne stanice. Ako ste u Milanu dva – tri dana, obavezno kupite kartu za 48h, cena je oko 8 evra i važi za metro, tramvaje i autobuse.

I ko zna gde bismo još završile to veče da Francuzi nisu štrajkovali… Radi su otkazali voz kojim je sutra trebalo da se vrati kući i poslednjih nekoliko sati u Milanu nekako se otkotrljalo munjevitom brzinom, na suprotnu stranu od one koju smo planirale – u traženju bilo kakvog prevoznog sredstva do Pariza, brzinskom pakovanju, iznenadnom otkazivanju gajbe, a onda je i kiša počela da pljušti i rastasmo se brže no što se nađosmo. Ali prvo, još jedan aperol špric, za rastanak, u istoj onoj oldskul kafani preko puta stanice u kojoj sam juče pila kafu dok sam čekala R. A i rođendan mi je još uvek. Cmok – cmok i R. ode na noćni voz, a ja na bus ispred stanice što vozi do aerodroma, na kom ću provesti dugu i besanu noć.

A vi? Jeste li ikada bili u Milanu?

Pozdrav,
Majus