Gdanjsk

Putopise volim da pišem po redu, hronološki. Isto tako imam foldere koje ređam hronološki. Ali kontrolfrik u meni, ovog puta će napraviti izuzetak – pisaću o Gdanjsku, gradu koji je na mene ostavio jak utisak, iz kog sam se vratila pre nekoliko dana, i na taj način ću preskočiti sve ono o čemu sam prethodno želela da pišem.

Kada sam odgledala film ,,Limeni doboš„, zainteresovala sam se za lokaciju i tada prvi put čula za Dancing, danas Gdanjsk, u kom je film snimljen 1979. godine. Radnja je smeštena u period pre početka Drugog svetskog rata. Priču Die Blechtrommel, napisao je Ginter Gras, nemački književnik rođen u Gdanjsku, koji je 1999. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Kasnije sam na TV-u slučajno naišla na reportažu o ovom gradu i to je bilo dovoljno da ga stavim na spisak gradova koje želim da obiđem.

//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Prvobitni plan bio je da odem u Berlin kod Ljubana, da se tamo nađemo sa Radom koja će doći iz Pariza, zatim ćemo otići u Gdanjsk, a odatle u Ukrajinu, u Lavov i Kijev. Karte smo kupile još u januaru, ali kako mi ove godine nešto ne ide sa putovanjima, jer se svako koje sam isplanirala do sada izjalovilo, tako je došlo do nekih promena i ovom prilikom, pa u Ukrajinu nisam otišla, u Berlinu sam provela mnogo više vremena nego što sam planirala, a u Gdanjsk sam otišla sama. To će ujedno biti i moje prvo solo putovanje, ono koje će podrazumevati da sama odem, budem tamo neko vreme i sama se vratim. U Berlin. Zato ću preskočiti sve što se pre i posle toga dešavalo i usredsrediću se samo na Gdanjsk.

Ako putujete iz Berlina, imate samo dve opcije: vozom ili autobusom. Ja sam se odlučila za autobus jer su karte bile mnogo jeftinije, pa sam tako povratnu kartu preko Flix busa platila nešto manje od 5.000 dinara, dok je karta vozom bila dosta skuplja. Autobusom se stiže za osam, a vozom za pet sati. Krenula sam oko 9h ujutru i više puta sam sebi postavila pitanje: šta mi je ovo trebalo?!? Tempo u Berlinu bio je ludački, mnogo smo hodali, partijali, bukvalno sam imala osećaj da će mi nokti na nogama otpasti, a kada davno pređete tridesetu, onda telo mnogo više pati. Sad još treba da se klackam u busu osam sati do tamo nekog Gdanjska.

Međutim, već po izlasku sa autobuske stanice, gradić mi je delovao zanimljivo. Sve zgrade u okolini napravljene su od crvene cigle, bilo je dosta zelenila i nakon što sam prešla tramvajske šine i železničku prugu, kao i mali pešački most, stigla sam do hotela. Izbor je presudio zbog blizine starog grada, ali ispostaviće se da je hotel i u neposrednoj blizini autobuske i železničke stanice, brodogradilišta, odmah iza Trga solidarnosti i na svega sedam minuta od najviše crkve u gradu.

Đir

Ostavila sam stvari u hotelu, istuširala se i odmah izletela da izvidim situaciju. Bilo je već prošlo 18h, ali imala sam još dosta vremena, jer sunce u ovim krajevima zalazi tek oko 22h. Smoždena od puta krenula sam ka najvišoj crkvi u svetu, napravljenoj od cigle – Crkvi Svete Marije – Bazylika Mariacka. Ona mi je bila orijentir. Obično vrlo pripremljena za put, ovog puta napravila sam još jedan izuzetak i nisam znala gde ću, već sam želela da sve prepustim slučaju.

Crkva je bila otvorena, kupila sam kartu od 5 zlota (1 evro je oko 4.2 – 4.3 zlota) i krenula uskim stepenicama ka vrhu. Na pola sam poželela da se vratim, kraj se nije nazirao, teško sam disala i psovala, ali nakon 405 stepenika, sačekala me je nagrada u vidu jedne od najlepših panorama koje sam do tada videla. Ceo Gdanjsk je bio ispod mene i mogla sam lako da sagledam i iz te perspektive osmotrim gde se šta nalazi. Turista u to vreme skoro da nije bilo, a vrh je otvoren do 21h, tako da nećete pogrešiti ako uđete između 19 – 21h, jer nema gužve, a zalazak sunca odavde je prelep.

Koliko je crkva lepa spolja, toliko je iznutra obična. Sagrađena je 1343. godine kao katolička, a potom protestantska, zbog čega su sve freske prekrečene u belo. Kada je Drugi svetski rat završen, crkva je iznutra izgorela, pa su je opet prekrečili u belo. Danas je u njoj smešten astronomski sat napravljen od drveta, 1400. godine. Sat je toliko bio lep da su njegovog tvorca oslepeli.

Krenula sam da lunjam po prelepim ulicama. Odnekud sam čula glasne trube i poznatu melodiju iz filma Džejms Bond – Goldfinger, Širli Besi, i pratila zvuk. Odjednom su me preplavile divne neke emocije, i ta pesma, i ulica u koju sam potom ušla, najlepša u gradu. Mislim da mi se par puta otelo nekoliko ,,wooow“. Negde pred kraj te ulice, sela sam na pivo i pirogi, poljske njoke punjene mesom, kupusom, pečurkama ili sirom. Plan mi je bio da se vratim u hotel, naspavam se i sutrašnji dan posvetim Gdanjsku.

O Gdanjsku

Gdanjsk je imao burnu istoriju. Zbog luke na Baltiku, od 13. do 17. veka bio je veliki trgovački centar. Pripadao je Pruskoj, pa Poljskoj, da bi pre Drugog svetskog rata postao slobodan grad (1920 – 1939.), ali sa poljskom vojskom, poljskom poštom, poljskom carinom i ostalim – ,,poljskim“ administracijama. Tadašnji naziv je bio Slobodan grad Dancig, jer je prethodni – Gdanjsk, bio pretežak za izgovor Nemcima. U to vreme, Nemci su bili većina, dok je Poljaka bilo jedva preko 7%, a Jevreja nešto više od 1%. Pre rata, nacizam je bio veoma jak u Gdanjsku. Hitlerov predstavnik za propagandu, poslat je u Gdanjsk da napravi jaku nacističku atmosferu i u tome je uspeo. Kao ishod, svi Jevreji su pre rata otišli u Ameriku. Ili u Poljsku gde su kasnije stradali, tako da se holokaust nije desio u ovom gradu. Ispred glavne železničke stanice u Gdanjsku postavljen je spomenik dece sa koferima, u znak sećanja na jevrejsku decu koju su roditelji slali u Veliku Britaniju, kako bi se sklonili od nacista.

Kada mislim o Poljskoj, mislim na silnu patnju koju je ta zemlja pretrpela. Tako i u Gdanjsku, Poljaci nisu dobro prošli. Vodič sa Free walking ture, pričao nam je da je njegov deda, tada desetogodišnjak, bio maltretiran od strane nemačke dece i nazivan poljskom svinjom. Poljaci koji nisu stradali na ovaj ili onaj način, deportovani su u Nemačku gde su radili u logorima. Njegov deda je preživeo Drugi svetski rat i nakon toga se vratio u Gdanjsk koji je posle rata pripojen Poljskoj.

U Gdanjsku su se desili prvi pucnji koji su označili početak Drugog svetskog rata. Hitler je naredio da se sva poljska uniformisana lica uklone. A jedini koji su nosili uniforme bili su vojnici koji su se krili u svojim kasarnama i poštari, nenaoružani zaposleni ljudi u ptt uniformi koji su raznosili poštu. Dana 1. septembra 1939. godine počelo je bombardovanje poljskog garnizona u Vesterplateu, brdu iznad Gdanjska, dok su u samom gradu, Nemci opkolili poštu koju je čuvalo 53 poštara i koji su svi do jednog stradali. Tako je započet najbrutalniji rat na svetu.

//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Nekoliko decenija kasnije, u Gdanjsku se desila još jedna velika stvar – poljski radnici na brodogradilištu prvi su se ujedini i započeli proteste protiv aktuelnog komunističkog režima u Istočnoj Evropi. Pokret ,,Solidarnošć“ nastao je početkom ’80-ih godina prošlog veka, a pun naziv glasio je Nezavisni samoupravni sindikat ,,Solidarnost“. Komunizam je pao 1989. godine, a 1990, Leh Valensa, predstavnik Solidarnošća, izabran je za predsednika Poljske.

Gdanjsk je prelep grad. Najmanje liči na poljske gradove koje sam do tada videla, a najviše na holandske, belgijske, baltičke i skandinavske. Najviše podseća na Amsterdam. Razlog tome je što je tlo na kom je grad nastao, močvarno, poput onog u Holandiji, pa su tako Prusi pozvali holandske arhitekte i ovi su im sagradili kuće identične onim u Amsterdamu i Holandiji. Kuće su bile uske, a dugačke. Iako su meštani bili protestanti i nije bilo u njihovom maniru da se rasipaju svojim bogatstvom, ipak nisu izdržali i svoje kuće su ukrašavali u baroknom i renesansnom stilu, utrkujući se čija će fasada biti lepše ukrašena. I stvarno su uspeli u tome, jer je svaka od njih toliko lepa.

Ne treba zaboraviti da su saveznici uništili grad bombardovanjem, skoro 100%, ali kasnije su Poljaci uspeli da mu donekle povrate stari izgled. Tako da u Gdanjsku postoji jako mali broj objekata koji je pretrpeo rat, a sve ostalo što ćete videti, jeste kopija onoga što je bilo. Jedna od građevina koja je preživela, jeste pomenuta Bazylika Mariacka koja je bila toliko jaka, da je spolja samo malo oštećena, dok je iznutra sve izgorelo.

Još jedan važan podatak o Gdanjsku jeste taj da Gdanjsk nije usamljeni grad i da sa obližnjim gradovima Sopotom i Gdinjom, čini Trojmjasto – šire gradsko područje koje obuhvata ova tri odvojena, ali ipak pripojena mesta. Iz Gdanjska se lako može stići lokalnim vozom – SKM, do Sopota koji je najpoznatiji po velikoj gradskoj plaži, a zatim i do Gdinje koja je nešto dalje od Sopota. Ja ih nažalost nisam obišla, ali ako u Gdanjsk idete na tri dana, onda možete lagano da obiđete sva tri mesta. Moj boravak u Gdanjsku je trajao jedan i po dan i želela sam da mu se potpuno posvetim, a ne da jurcam, kao što to imam običaj da radim.

Šta sam radila, gde sam bila?

Sledeće jutro nisam žurila. Check out je bio tek u 12h, a moj polazak za Berlin u 21h. Htela sam da se naspavam i lagano krenem u obilazak. Prethodnog dana osmotrila sam grad i shvatila da mi je jedan dan sasvim dovoljan, tako da sam u startu otpisala ideju odlaska u obližnji Sopot i rešila da to ostavim za onaj drugi put. Nisam čak imala detaljan plan šta sve treba da obiđem, tu i tamo pročitala sam par predloga na internetu.

Nakon što sam se odjavila iz hotela i ostavila stvari na recepciji, krenula sam sa suprotne strane, ka brodogradilištu sa kog se vide ogromni kranovi, mašine, dizalice. Tu se desio pokret Solidarnosti. Brodogradilište je ogromno, a u starim fabrikama, smešteno je i nekoliko kafića na pesku, malih hipsterskih mesta koje su kao i u većini gradova, zauzeli mladi ljudi, ubacili po koju umetničku instalaciju, našarali po neki mural i napravili zanimljivo mesto za turiste i omladinu. 100cznia je jedno od takvih mesta na kojima možete popiti piće, nešto pojesti, stopiti se sa mladim Poljacima i imati pogled na vrhove dizalica sa jedne strane i na stari grad sa druge.

U daljini, prepoznala sam neobičnu zgradu u kojoj je smešten Muzej posvećen Drugom svetskom ratu. Još na crkvi, videla sam da se nalazi u blizini kanala i krenula sam ka njemu, ne bih li do kanala stigla sa suprotne strane od one juče. Međutim, gužve nije bilo, pa sam rešila da ga posetim. Cena regularne karte je 23 zlota, ali tog dana je ulaz bio besplatan, kao i svakog utorka. Potrebno vam je samo 2 zlota u metalu za ormarić koji vam se nakon posete vraća, a ostavljanje rančeva i ličnih stvari je obavezno.

Za nekog ko mnogo voli istoriju, a posebno istoriju Drugog svetskog rata, ovo je bio dobar izbor. Nakon dva sata u muzeju, iako sam verovala da sve držim u malom prstu, shvatila sam koliko u stvari ne znam i koliko je cela priča oko rata komplikovana, velika, složena i strašna. I iako sam Aušvic posetila dva puta, kao i fabriku Oskara Šindlera, nisam ostala ravnodušna pred ovom stalnom postavkom. U okolini muzeja, možete videti pravi bunker koji je postojao za vreme rata, kao i njegovu unutrašnjost.

Stari kran – Żuraw, ofarban u crnu boju smešten je uz kanal kroz koji prolazi reka Motlawa. U vreme kada je luka bila veliki trgovački centar, sva roba se dovozila ispred ovog krana. U njemu postoje dva ogromna točka, a u svakom točku bilo je po četiri muškarca koji su poput hrčaka trčali i na taj način podizali teret. Sa obe strane, kran je mogao da podigne po 2 tone tereta. Teret se istovarao sa druge strane krana, u ulici Širokoj. Kran više nije u funkciji, ali je svakako simbol Gdanjska i najčešće ćete ovaj motiv videti na suvenirima. Možete se i popeti na njegov vrh, ali mislim da je za najlepšu panoramu ipak zadužena Crkva Svete Marije.

Osim krana, sa te strane kanala, smeštene su lepe i bogato ukrašene, šarene zgrade. Ako odete u Gdanjsk tokom ove godine, preko puta ćete videti da se nove zgrade grade. To će biti moderne zgrade, ali u istom maniru kao i stare. Istog oblika, uske a dugačke, sa identičnim oblikom krovova, samo što će se koristiti savremeni materijali koji su sada popularni. I to je ono što mi se jako dopalo, grade novo, ali ostaju dosledni starom i tako arhitektura ne odstupa mnogo od kompletnog izgleda grada. Zato bih volela da posetim Gdanjsk nekada ponovo i vidim šta su novo dodali. Sa te strane koja je u radovima, pogled na Gdanjsk je verovatno najlepši, a na njoj se, između ostalog, nalaze muzeji, Filharmonija i druge kulturne ustanove, smeštene u zgradama od crvene cigle. Iza ćete videti i veliki panoramski točak na malom ostrvu, restorane domaće poljske kuhinje koji funkcionišu po principu menze, zatim kafiće, žabke – prodavnice i kantore – menjačnice.

Długi Targ je ulica u kojoj mi se prethodno veče zavrtelo u glavi od muzike i gdanjskih fasada. Ništa ne može naružiti njen izgled, pa čak ni turisti kojih ovde ima najviše. Prostire se od Zlatne do Zelene kapije. Zlatna kapija (Złota Brama) je preživela bombardovanje, a Zelena kapija podseća na Gradsku većnicu u Antverpenu i bila je namenjena pruskim kraljevima koji u njoj ipak nisu nikada živeli. U ovoj ulici, videćete Gradsku većnicu – Ratusz, sa satom u kojoj je sada smešten Istorijski muzej, bronzanu Neptunovu fontanu iz 17. veka, Dwór Artusa, prelepu zgradu koja je nekada služila za sastanke trgovaca, a danas je u njoj muzej, kao i Farenhajtov termometar čiji je tvorac Gabrijel Farenhajt, nemački fizičar, rođen upravo u Gdanjsku, 1686. godine. U ovoj ulici, osim prelepih fasada, obratite pažnju i na oluke neobičnih oblika – buba, žaba, broda…

Gradska kuća, Neptunova fontana i Dwór Artusa, u glavnoj ulici – Długi Targ

Još jedna ulica, jednako lepa, ali mnogo manja, jeste Mariacka ulica. U njoj i možda još jednoj, paralelnoj, možete videti kako je grad zaista izgledao ranije: kuća, ispred nje obavezna terasa sa zmajevima kroz čija su usta postavljene cevi za izbacivanje vode. U ovim ulicama, od lokalnih prodavaca, možete kupiti nakit od ćilibara koji je u Gdanjsku veoma popularan.

Free walking tour. Nemojte nikako propustiti, ture su odlične. Sastanak je svakog dana ispred Zlatne kapije u 10:30 i u 15:30h. Tu, na licu mesta možete odlučiti da li želite u dvoipočasovnu šetnju po Starom gradu koja obuhvata informacije do početka Drugog svetskog rata, ili želite na Solidarnošć turu koja obuhvata period od Drugog svetskog rata do pada komunizma. Ja sam stigla na ovu u 15:30h i odlučila se za obilazak Starog grada, kao i svi Rusi, Poljaci i ostali slavik narodi, dok su Amerikanci u bež šortsevima i svi oni koji se sa komunizmom nikada nisu susreli, otišli na Solidarnošć turu. Ako imate jedan dan u Gdanjsku, a želite sve da obiđete, ne bi bilo loše da odete prepodne na jednu, a popodne na drugu i na taj način obiđete grad uz vodiča i saznate toliko toga. Koliko god se trudim da sa vama podelim sve informacije i sva mesta, ipak neću uspeti u tome, jer bi onda ovaj tekst bio predugačak, pa vam ne preostaje ništa nego da joj se priključite. Na ovom linku pogledajte detalje.

//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});

Nemojte propustiti da obiđete glavnu poštu. Nalazi se na adresi Plac Obrońców Poczty Polskiej 1/2. Napisala sam već da su radnici pošte stradali prvog dana rata, tj. da je napad na poštu predstavljao njegov početak. U ovoj zgradi, pošta i dalje radi, ali postoji mali deo koji funkcioniše kao muzej. Ispred je postavljena ploča sa informacijama o događaju, veliki spomenik, a iza pošte, videćete veliko dvorište sa spomenikom i veliku fotografiju u prirodnoj veličini na kojoj su prikazani poštari sa podignutim rukama, licima okrenutim ka zidu, koji su tog dana stradali. Osećala sam veliku žal za tim ljudima i poistovećivala se sa njima, jer sam i sama završila PTT škole.

Šta još možete obići u Gdanjsku?

Trg solidarnosti. Već sam spomenula da se ovaj trg nalazi ispred hotela u kom sam bila smeštena. Zgrada u kojoj je muzej, napravljena je od gvožđa i trebalo bi da podseća na brod. U njoj je smešten muzej koji je besplatan i otvoren za sve posetioce, a poseduje i restoran. Ispred muzeja, na trgu, nalaze se spomenici, biste i spomen ploče.

Groblje izgubljenih grobova, nalazi se na desetak metara od autobuske stanice. To je mali memorijalni spomenik posvećen mrtvima čiji su grobovi (poljski) uništeni za vreme Drugog svetskog rata.

Kuća u kojoj je rođen Šopenhauer. U ulici Svetoga duha 47, 1788. godine rođen je nemački filozof Artur Šopenhauer. Na krovu kuće postavljena je bronzana kornjača. Ulica se nalazi u samom centru grada, a opet daleko od turista. Ovde možete napraviti kratku pauzu u malom parku dok ne nastavite dalje.

Vesterplate. Pre pošte, Nemci su prvo napali brdo Vesterplate, malo iznad Gdanjska, gde se nalazio poljski vojni garnizon. Ruševine i dalje postoje i čitav kompleks se može besplatno obići, kao i spomenik posvećen tom događaju. Otvoreno je non stop, 24/7, a do brda se može doći taksijem (cena je oko 25 zlota), autobusom broj 106 ili brodom Żegluga Gdańska. Ja nisam imala vremena za posetu, pa su informacije koje prilažem preuzete sa interneta.

Falowiec je naselje u Gdanjsku sa najdužom zgradom na svetu. Naziv falowiec znači – talasasta zgrada i prostire se na dužini od 860 metara, ima po 10 spratova, a u njoj živi 6000 ljudi. Nazivi stajališta su Chłopska – Obrońców Wybrzeża, a do njih saobraćaju tramvajske linije 2, 8 i 11 (skoro kao na Novom Beogradu) i autobusi 139, 199, 227 i 315.

Murali. Poslednjih godina, u Gdanjsku je osnažena ulična umetnost i murale možete videti na nekoliko lokacija. Najpopularnije je naselje Zaspa koje podseća na Novi Beograd, a čije zgrade krasi veliki broj murala. Nažalost, nisam uspela da obiđem ovu lokaciju, ali možda ćete vi imati vremena.

Palata Abot smeštena je u Oliwa parku, u rokoko stilu. Osim prelepih vrtova i mnogo zelenina, možete posetiti staru palatu iz 15. i novu palatu iz 17. veka. U njima se danas nalazi Muzej moderne umetnosti koji pripada Nacionalnom muzeju Gdanjska.

Uz glavnu pešačku ulicu, na adresi Targ Węglowy 6, smeštena je Akademija lepih umetnosti, a nekada Wielka Zbrojownia, sagrađena pre 400 godina, od strane flamanskog arhitekte. U ovoj zgradi se čuvalo oružje. Bogato je ukrašena zlatnim motivima oružja i drugim detaljima.

Milenijumski krst nalazi se na brdu iznad Gdanjska. Odatle se prostire pogled na grad, a na brdu koje se jasno može videti sa vrha crkve, smeštene su i vojne katakombe.

***

Kada se Free walking tura završila, utakmica Poljska – Senegal i dalje je trajala. U gradu je vladao muk. Saobraćaj oko centra bio je zaustavljen, žabke su bile zatvorene, radili su samo restorani u kojima se gledala utakmica. Na trgu ispred Zlatne kapije, postavljen je veliki video bim, a slična atmosfera vladala je i u pomenutim kafićima na brodogradilištu. Trebalo je da Ljubanu kupim cigarete koje su u Poljskoj mnogo jeftinije nego u Berlinu, da uzmem neka poljska piva, svratim u hotel po stvari i stignem na bus. Panika me je uhvatila jer sam sve radila u poslednjem trenutku, ali utakmica je u međuvremenu bila gotova, prodavnice proradile i uspela sam sve da završim. Pijani Poljaci su se veselili i slavili pobedu, kako sam mislila, da bih kasnije videla rezultat koji ih nije sprečio da proslave, valjda učestvovanje na svetskom prvenstvu.

Na stanici, dok sam čekala autobus, prisustvovala sam najbržem muvanju ikada. Ona je Ruskinja, iz Sibira i bila je u Kopenhagenu, na nekoj konferenciji o zaštiti vode. Mlađa je od mene nekoliko godina. Došla je u Gdanjsk na par dana i krenula dalje u Berlin. On je sa severa Norveške, ima između 40 i 50 godina, preplanuo, belih zuba, sa frizuricom očešljanom unazad. Falio mu je samo džemperić vezan oko ramena pa da izgleda kao iz Burde, iz ’84. Ona mnogo voli Norvešku. I sve vreme se smeje, posle svake izgovorene reči. Baš je bila u Bergenu pre par dana. On mnogo zna o Berlinu. Može da joj pokaže. Izgubili su se na zadnjem sedištu autobusa i posle ih nisam više ni čula ni videla.

Ne kupujem suvenire, ali u Gdanjsku nisam odolela. Uz magnet, kupila sam i jednu svesku sa motivima Gdanjska, u koju sam kasnije zapisala svoje utiske, kada je autobus krenuo za Berlin. Ostaće mi Gdanjsk kao veliko iznenađenje, u lepom sećanju, ne samo zbog njegove lepote i istorije, već i zato što mi je sa Gdanjskom bio prvi put, moje prvo samostalno putovanje na kom sam testirala svoje sposobnosti i samopouzdanje. Poželela sam da par puta podelim neke trenutke sa mojim dečkom ili prijateljima, ali osećaj da sama raspolažem svojim vremenom i idem gde želim, zaista je poseban.

Nadam se da će vam ovaj putopis pomoći u snalaženju. Produženi vikend je dovoljan, a Poljska je inače jeftina zemlja, tako da nećete mnogo para potrošiti. Imajte u vidu da smeštaj može biti mnogo jeftiniji ukoliko se odlučite za hostel, airbnb, ili ukoliko koristite kaučsurfing, onda ste još i na dobitku. Savetujem da odete na proleće ili leto, jer su zime veoma hladne. Ono što niste uspeli da pronađete u ovom tekstu, pokušajte na sledećem linku.

Želim vam da posetite Gdanjsk i lepo se provedete.

Pozdrav,
Majus

https://www.instagram.com/p/BkSew4sAyae/?taken-by=majusovi_putopisi

//pagead2.googlesyndication.com/pagead/js/adsbygoogle.js

(adsbygoogle = window.adsbygoogle || []).push({});